Ne čupajte im brkove

Pre te ”tajne večere” s premijerkom, koja im je došla ”na noge” bili su slavljeni kao heroji čija je silina nezadovoljstva i blokada saobraćajnica nagoveštavala žestoku predizbornu kampanju i početak rastakanja harizme vladara. A onda im je večera presela, jer su optuženi za izdaju i prodaju javnog interesa (ništa manje i ma šta to značilo).

Od slave do izdaje samo je korak. Paori su to osetili na svojoj koži. Jesu li zaslužili da im se opet čupaju brkovi? Nisu. Ali, napumpan je veliki odijum prema njima. Prevelika očekivanja pretvorila su se u još veće razočaranje.

Jesenji izliv nezadovoljstva paora proizveo je teško nerazumevanje između njih i dela javnost. Ključni razlog nerazumevanja bio je pogrešno protumačen motiv njihovog protesta. Nije prvi put da javnost ima pogrešna očekivanja od paora (seljaka, individualnih poljoprivrednih proizvođača).

I danas je živahno osam decenija staro očekivanje (iz doba zem-zadruga, sovhoza) da seljaci postoje samo zato što, bez obzira na cenu, treba da hrane radničku klasu. Odavno je paorima prekipela praksa da se Srbija razvija na njihovoj grbači i da su oni zavetni čuvari životnog standarda radničke klase.

NJihov nedavni protest podstakao je još jedno nerealno očekivanje – da oni treba da budu ”gvozdeni puk” na braniku odbrane javnog interesa i udarna pesnica za promenu vlasti.

Sastanak u Kisaču raspršio je to očekivanje, pa su paori optuženi da gledaju samo svoja posla i lični interes zbog čega će ”ući u anale raritetnog beščašća” i zato su postali ”sramota” koja pokazuje koliko je srpsko društvo (s tolikom količinom sebičluka, nezahvalnosti i usko partikularnog interes) dubinski pokvareno. Teške optužbe na račun paora.

Kao da nikad nema kraja istorijskim gresima srpskog seljaka koje im građanstvo i poštena inteligencija nisu i neće oprostiti.

Nemam sumnju da je srpsko društvo iskvareno. Strašno iskvareno. I da nije uvek vlast za to kriva. Nije mi ni cilj da budem paorski ”drveni advokat”. Verujem da nije vreme i da nema razloga za surevnjivost i zlu krv između seljaka i varošana, njihovi interesi poklapaju se oko mnogih gorućih problema srpskog društva i načina njihovog rešavanja. Ali, logično je da im se neki interesi i ne podudaraju.

Utisak je da nije u pitanju razilaženje interesa, nego pogrešna percepcija protesta stvorena u dela javnosti. Zašto je teško prihvatiti činjenicu da se paori u vreme predizborne kampanje ponašaju racionalno i u skladu s vlastitim poslovnim interesom, koristeći sva dozvoljena sredstva pa i blokadu saobraćajnica. I izabrali su pravi trenutak da taj interes artikulišu.

A saveznike za zadovoljavanje tog interesa biraju u odnosu na trenutak, nekad će to biti opozicija a nekad vlast.

Zar to u predizborno vreme ne rade i druge interesne grupe u sistemu državnog klijentelizma kakav vlada u Srbiji? Istovremeno, ili bar u približno isto vreme, sa sličnim zahtevima prema vlasti izlaze zaposleni u socijalnim ustanovama, dečijoj zaštiti, prosveti, zdravstvu…

A vlast, da bi opstala, pregovara i merka koliko može da potroši državnog novca da bi ispunjavanjem zahteva obezbedila dovoljno glasova za novu pobedu na izborima.

Paore decenijama muče isti problemi. Vlast obično ima preča populistička posla od poljoprivrede, a i teško joj je (bez obzira na potrošen državni novac) da kontroliše seljake koji svoju građansku slobodu duguju tržištu, a ne državi i vladajućoj partiji.

Možda su zato oni grupa najmanje podložna političkoj manipulaciji. Retke su prilike kad protest seljaka može tako da zaboli vlast kao što je to pred izbore. Seljaci to znaju i tako tempiraju proteste i blokadu saobraćajnica kao najefikasnije sredstvo pritiska na vlast da ispuni njihove zahteve.

Koliko je bilo moguće primetiti, zahtevi paora ni ovog puta nisu bili čisto političke prirode (recimo, smena vlasti ili nesposobne ministarke). U tom svetlu posmatrano, protest je bio apolitički. A neki su ga, koristeći neadekvatnu dioptriju, isčitavali kao isključivo politički. I otuda nesporazum i odijum prema paorima.

Suština zahteva svodila se na popravljanje uslova poslovanja, odnosno na poštovanje tržišta u poljoprivrednoj proizvodnji. Protest seljaka izvorno nije bio iskazivanje građanskog aktivizma protivnika režima nego artikulisani zahtev proizvođača hrane, koji imaju jasnu računicu za svoj biznis i traže od države bolje uslove poslovanja da bi maksimizirali zaradu.

Paori su, kao i svi drugi proizvođači (automobila, kompjutera, stanova, lekova, odela) tržišni igrači i oni samo gledaju troškove i zaradu.

To je činjenica, ali i preduslov, za bilo kakav napredak srpske agrarne industrije i izgradnju tržišne privrede. Sviđalo se to nekome ili ne, paori su deo tržišnog ambijenta i njima je vlada partner u pregovorima o popravljanju poslovnog okruženja, a ne politički protivnik.

A ako ih i ovog puta prevari (kako sumnja deo javnosti), oni će ponovo da izađu i blokiraju puteve, a javnost će procenjivati da li će ih ili neće u tome podržati. Ne sumnjam da su paori već evidentirali prezira vrednu otrovnu eskapadu predsednika Parlamenta na njihov račun, da su opoziciji dobri samo kad demonstriraju i blokiraju puteve. Na izborima će paori, kao i svi drugi građani, pokazati šta misle o vlasti, ako ih je prevarila.

Možda se nekome zahtevi seljaka učine radikalnim, a način pregovaranja kao ”usko partikularan” (što nije ni nedozvoljeno, ni nemoralno), ali je skoro nepodeljeno mišljenje da su seljaci žrtve ne pogrešne, nego odsustva bilo kakve smislene, protržišne agrarne politike države.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.