Neophodan dijalog politike i biznisa

Šteta. Mislim, po nas u Srbiji. I ne samo zbog te izjave. Nego i zbog dve-tri rečenice iz pozdravnog govora predsednika Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“ Zorana Drakulića na tradicionalnom godišnjem prijemu članova i prijatelja Kluba, izrečeno gotovo u isto vreme kad je svoj stav iznela ministarka Berbok. „Godinama unazad davali smo konstruktivne predloge, ali političari nisu reagovali. Iako je običaj, ni večeras na našem prijemu nema predstavnika vlasti, ni barem resornog ministra. Ali, ne bih vas time zamarao“, ovako je šef moćnog srpskog udruženja poslovnih ljudi potvrdio da politika i preduzetnici – ne sarađuju.

Ni dosad nisu bogzna kako uspešno cvetale ruže u odnosima srpske poslovne elite („Privrednika“ ima 62 člana) i političara na vlasti. Istina, bilo je personalnog uvažavanja (pa i pokušaja približavanja) i izvesne miroljubive koegzistencije ali samo do trenutaka kad je vlast paranoično optuživala „tajkune“ da joj „rade o glavi“ i da su najveće zlo u Srbiji.

U periodima primirja na prijemima u bašti „Privrednika“ mogla se videti i po koja ministarska faca (Zorana Mihajlović, Goran Knežević, Branislav Nedimović) ali i premijerka Ana Brnabić. To su, međutim, pre bili izuzeci nego pravilo koje je pre neko veče eskaliralo potpunim odsustvom predstavnika vlasti kao demonstracija otvorene netrpeljivosti i dokaz razlaza. Vlast i dalje na „Privrednik“ gleda kao na neprijateljsko „leglo tajkuna“ (dok istovremeno stvara svoju „tajkunsku“ kastu), a članovi „Privrednika“ (istina, ne svi) na vlast gledaju kao na nužno zlo koje satire Srbiju. „Možemo da živimo mnogo bolje nego što sada živimo“, neskrivena je optužba Drakulića na račun vlasti.

Ovogodišnje druženje u Šekspirovoj (kuća Kluba) pokazalo je da nema pomirenja i da su definitivno porušeni mostovi a za verovati je da neće biti ponovo izgrađeni dok je ova politička garnitura na vlasti. Naravno, ima pojedinačnih slučajeva kolaboracije ali institucionalna kohabitacija (kako ga u Nemačkoj definiše Analena Berbok) teško da je moguća.

A nije da partneri nisu želeli da sarađuju u pokušaju da smanje zajedničku društvenu ranjivost i svedu rizike na najmanju meru. Tome je, između ostalog, pre devet godina poslužio onaj skup u Palati Srbija kad je tadašnji premijer (kasnije predsednik države) obećao redovne sastanke s poslovnom elitom koja se silno obradovala najavljenom tradicionalnom druženju. Ali nije uspelo. Nepremostive razlike u pogledima na život, druženje, uloge, sreću, dominaciju, doprinos progresu… dovele su do razlaza. Brakorazvodna parnica politike i krupnog biznisa traje godinama.

U međuvremenu, vlast se trudi svim silama (najčešće koruptivnim) da napravi svoj „business nouveau riche“ u čije je stvaranje dosad uložila bar desetak milijardi evra državnog novca i godišnje na to troši pet odsto BDP-a (računica Zorana Drakulića). To radi s uverenjem u dugoročnu održivosti partijski protežiranog biznisa, zaboravljajući kakav su fijasko doživeli takozvani „žuti biznisi“. Svaki obojeni biznis, ma koliko danas izgledao „težak“, teško može da se dugoročno etablira na tržištu i unapred je osuđen na propast jer nije imao potrebu da se trudi i brusi i tako stvori održivu kompetitivnost.

Zanimljivo je da se vlast nije odlučila da, po ugledu na nevladin sektor gde je osnovala desetine „ekspertskih“ organizacija i medija (koje izdašno finansira), formira i poslovni klub svojih „tajkuna“ u koji bi odmah moglo da se učlani bar dvadeset u međuvremenu superobogaćenih privrednika. Nema sumnje da bi vrednost tog kluba bila poprilično velika, iako i dalje ispod kapitalske težine koju ima „Privrednik“. Jasno je i zašto se vladajuća partija nije odlučila na takav korak. Pred javnošću treba sačuvati oreol poštene i skrupulozne vlasti koja ne stvara „tajkune“ nego služi narodu. Ali, iako vlast nema svoj formalni klub ima neformalni. Umesto institucionalizacije saradnje s vlastitim „tajkunima“, vlast se odlučila za vaninstitucionalni model saradnje zasnovanu na ličnim i kumovskim vezama. Nikad više kumova nije bilo vezivno tkivo politike i biznisa.

Zašto je za Srbiju i njenu vlast važan klub „Privrednik“ kao institucionalizovani oblik krupnog kapitala? I zašto je za zemlju kao što je Srbija važna kooperativnost „Privrednika“ i političara?

Iz istih razloga koje spominje Analena Berbok za Nemačku – smanjiti zajedničku društvenu ranjivost i rizike. Nimalo ne umanjujući doprinos srednjih i malih preduzetnika ekonomiji Srbije, ali uticaj 62 člana „Privrednika“, vlasnika najvećih kompanija, na ekonomske performanse Srbije (od rasta i izvoza, do ulaganja, zapošljavanja i punjenja budžeta) i te kako je moćan i značajan. Nemoguće je ignorisati ekonomsku snagu biznisa koji zapošljavaju 35.000-40.000 radnika i u državni budžet redovno svake godine uplaćuju bar milijardu i po evra poreza. Drakulić podseća da „Privrednik“ nije učestvovao u pregovorima s vladom i sindikatima oko minimalne zarade, ne zato što nije želeo nego zato što u kompanijama članova Kluba nema radnika koji primaju minimalac. Zar taj podatak nije dovoljan argument za poštovanje vlasti i javnosti? „Mi se zalažemo da ni jedan radnik u Srbiji ne prima minimalac“, reče pre neko veče Drakulić.

Zbog neizvesne budućnosti globalne ekonomije i ranjive geopolitičke situacije neophodno je u Srbiji pokrenuti zamrli dijalog vlasti i institucionalizovanog krupnog kapitala, ma koliko se tome protivile (malobrojne, ali bučne) pristalice radničke države i socijalizma. To danas ne mora da bude forma pakta politike i biznisa, kako je to posle velike krize 2008. godine ambiciozno zamišljala najumnija glava srpske poslovne zajednice. Ali, kad ako ne sad je vreme za dijalog. Zarad smanjenja rizika po ekonomiju i državu i preventivnog sprečavanja društvene ranjivosti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.