NIS – domaća moneta za globalno raskusurivanje

Ništa od opisanog nije se dogodilo u proteklih mesec dana, od kad je predsednik Srbije najavio da će SAD uvesti sankcije Naftnoj industriji Srbije, jer je u većinskom vlasništvu ruskih kompanija Gaspromnjeft i Gasprom.

A bilo je logično da se dogodi. Stanje je ostalo redovno i uobičajeno na pumpama u Srbiji i posle petka, 10. januara kad je objavljeno da su uvedene sankcije. Nema gužvi, nema panike, niko ne toči gorivo u kanistere.

Neupućeni posmatrač zaključio bi da tu nešto ne štima. Bilo bi logično da samo najava sankcija napravi ozbiljnu kontrakciju na tržištu naftnih derivata, bez obzira na obećanje državnog vrha da će uraditi sve što je potrebno da potrošači ne osete nestašicu. Ali, pometnja na tržištu nije se dogodila, a potrošači su ostali ”mrtvi ‘ladni”. Otkud onda ta (ne)logičnost?

Moguće je da deo potrošača veruje da je predsednik države pre neki dan u Hilandaru isposlovao blagoslov od Svetog Save da u najavljenom razgovoru umilostivi ruskog predsednika da na državnički dostojanstven način odustane od vlasništva u NIS-u (to je razlog za uvođenje američkih sankcija), što bi Srbiju spasilo nestašica goriva.

Taj razgovor, kako je najavljeno treba da se dogodi (gle proviđenja) na dan Svetog Save, 27. januara, a njegova suština je da se na politički miran i finansijski prihvatljiv način raskine rusko-srpski ortakluk u Naftnoj industriji Srbije.

Ima i potrošača koji su ubeđeni da je sve inscenirano i unapred dogovoreno i da zato američke sankcije, koje predsednik Džo Bajden uvodi desetak dana pre odlaska s vlasti, neće zaustaviti dotok sirove nafte u Srbiju.

NJihovo uverenje pothranjuje činjenica da za neki dan u Belu kuću ulazi novi (stari) stanar Donald Tramp pa zato paniku u Srbiji tumače kao besmislenu i nepotrebnu.

Okreni-obrni, NIS je bio zvezda novogodišnjih praznika u Srbiji i nije slučajno to postao. Američke sankcije zbog ruskog učešća u imovinskoj strukturi NIS-a i priprema za vlasničko restrukturiranje te kompanije nagoveštavaju da se nešto krupno sprema i da se iza brda valja mogući senzacionalni obrt.

Igre oko (srpskog naftnog) prestola nisu samo ”žvaka” za osvežavanje novogodišnjeg ambijenta nego krupna tema koja se otvara ”u minut do 12” i uklapa u globalna kretanja i geostrateško repozicioniranje Srbije.

Utisak je da su sankcije dobrodošle srpskim vlastima kao inicijalna ponuda da rasčiste toksično naftno bratstvo s Gaspromom i da se definitivno raskusuraju s Rusijom u NIS-u.

Neke detalje o mogućim opcijama tog raskusurivanja, odnosno vlasničkog restrukturiranja NIS-a, i sposobnosti Srbije da finansijski podrži tu političku avanturu već je saopštio predsednik Srbije.

NJegova najava verovatno će biti suština srpske ponude u najavljenim pregovorima s ruskim kolegom na Savindan (ili oko tog datuma). Predsednik je bio jasan: Srbija je spremna da otkupi 56 odsto udela Gaspromnjefta i Gasproma.

Tako bi, uz svoje učešće, postala vlasnik oko 80 odsto NIS-a. Rusima, ako je predsednik bio jasan, ne bi bilo ponuđeno da zadrže nikakav procenat vlasništva. Po kojoj ceni bi bilo otkupljeno vlasništvo, još se ne zna i verovatno će to biti jedna od škakljivijih tema pregovora.

Pojedini berzanski analitičari procenjuju da NIS trenutno vredi milijardu evra, ali ta procena ne mora ništa da znači pregovaračima.  Cena će biti ona o kojoj prodavac i kupac postignu dogovor.

Naročito kad se kupoprodaja dogovara ”u četiri oka”. Možda je Srbija spremna da, iz strateških razloga, preplati ruski deo a možda je i ruska strana spremna na velikodušni bratski bonus pa Srbiji ponudi cenu ispod berzanske.

U suprotnom, ako ne bude dogovora, srpska strana, što smo takođe čuli od predsednika, ne isključuje mogućnost neprijateljskog preuzimanja NIS-a na Berzi a u ekstremnom slučaju i nacionalizaciju (bez nadoknade).

Čak i da se najavljeni pregovori završe uz obostranu korist, nepoznanica je buduće ponašanje Srbije, kao eventualnog većinskog vlasnika, prema ”novom” NIS-u.

Pristalice državotvorne ekonomije sigurno će igrati na kartu ”srpski NIS u srpskim rukama”, ali su sećanja kako je država ranije upravljala NIS-om još sveža i ostala su kao čvrst dokaz da je država očajan vlasnik/menadžer preduzeća.

Da li bi u slučaju većinskog vlasništva Srbija uspostavila sistem upravljanja i menadžment kakav ima u ostalim državnim preduzećima i, recimo, u NIS za generalnog direktora dovela nekog ”Miću”? Dogodi li se tako nešto, to bi značilo pogubni povratak NIS-a u vreme pre 2008. godine i pre prodaje Gaspromnjeftu. A te godine obeležili su niske performanse firme i očajni poslovni rezultati.

Nije isključena ni opcija da predsednik Srbije u naletu razularene velikodušnosti ponudi građanima Srbije da po niskoj ceni kupe akcije bivšeg ruskog udela i postanu suvlasnici NIS-a. Ali, ta opcija malo je verovatna, iako populistički dobro zveči.

Moguće je da će jedna od realnijih opcija biti potraga Srbije za novim strateškim partnerom za NIS. Manje je verovatno da bi taj strateški partner bila naftna kompanija iz neke Srbiji prijateljske države (MOL, Total, Royal Dutch Shell, ENI, CNPC, Aramco).

Veća je verovatnoća da NIS bude novi, dodatni ”naftni Aneks” uz (prošle godine) potpisani Energetski sporazum između Srbije i SAD kojim bi bilo zaokruženo strateško partnestvo dve zemlje u solarnoj, (najavljenoj) nuklearnoj i energiji fosilnih goriva.

U tom slučaju jedino preostalo nerešeno pitanje bilo bi da li (za sad nepoznati) američki kupac postaje vlasnik samo bivšeg ruskog udela u NIS-u ili kupuje i udeo države Srbije. Znači nešto više od 80 odsto vlasništva, uz mogućnost da na Berzi od malih akcionara otkupi i njihove udele i tako na zakonit način kompletira vlasništvo.

Za sada se kao jedina izvesna opcija čini da će Rusi, iz srpske nužde i po skraćenom postupku, izaći iz vlasničke strukture NIS-a.

To će razveseliti ne mali broj protivnika prodaje NIS Rusima koji i danas tvrde da je to bila bagatelna politička trgovina tandema Tadić-Koštunica i da su Rusi u međuvremenu brutalno isisali sve rezerve nafte iz srpske zemlje.

Bez obzira na kritike, Rusi su do sada dobro upravljali kompanijom, investirali u proširenje i modernizaciju, utegli organizaciju i uplaćivali veliki novac u budžet Srbije. Činjenica je, međutim, da je NIS bio moćna alatka Kremlja u srpskim i balkanskim političkim mešetarenjima.

U najavljene ”svetosavske pregovore“ srpski predsednik ulazi ohrabren novim globalnim previranjima, obezbeđenom gostinskom stolicom u Ovalnom kabinetu, ozaren svetosavskim duhom i solidno napunjenim državnim novčanikom.

Ruski predsednik, poznat po tome da uvek ima ”keca u rukacu”, čini se da ovog puta nema mnogo opcija kojima bi mogao da spreči vlasničko restrukturiranje NIS-a. Srbija nema keca u rukavu, ali najava o mogućem neprijateljskom preuzimanju (ili nacionalizaciji) zvuči kao ultimatum.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.