Od Titove železare do Vučićevih stadiona

Od novembra prošle godine zaječarski stadion zvrji prazan jer, ispostavilo se, ne ispunjava standarde prvoligaškog fudbala pa se klub iz Beograda popišmanio i najavio selidbu u Loznicu… Drugo kolo Superlige Srbije u fudbalu ostaće zabeleženo u istoriji fudbala po tome što je na dva stadiona, u Loznici i Leskovcu, prodato – nula karata (javio Mirko Poledica na društvenim mrežama). Tri stadiona – u Zaječaru,

Loznici i Leskovcu – finansirala je država i koštali su između 80 i 90 miliona evra.

Kovid bolnice u Batajnici, Novom Sadu i Kruševcu zarasle su u korov, a koštale su državu (koliko je poznato) oko 130 miliona evra… Fabrika vakcina protiv korona virusa u Zemunu ne radi, a država je za njenu izgradnju potrošila 40-50 miliona evra.

Samo pobrojani objekti koštali su državu oko 250 miliona evra. Bilo bi zanimljivo otkriti i popisati objekte u koje je država slupala sumu veću od milion evra. Nemam dokaz ali strepim da su u pitanju (opet) stotine miliona evra. A šta li nas tek čeka kad „skočimo u budućnost“?

Promašene investicije nisu novost na ovim prostorima. NJihova istorija seže u prošlost, doba komunizma „diči“ se stotinama promašenih investicija čije troškove izgradnje danas vraćaju (rate i kamate) unuci i praunuci onih koji su ih gradili inostranim kreditima. Oni sa nešto boljim pamćenjem setiće se monumentalnih investicionih fijaska komunističkih vlastodržaca – Mediapan Kraljevo, Feni Kavadarci, Jadral Obrovac, Feronikl Glogovac, Simka automobili Ivangrad (Berane)…

Ni tad nisu „letele glave“ zbog sprženog kapitala. Bilo je to doba društvenog kapitala, svačijeg i ničijeg, takozvana „Alajbegova slama“, pa je retko ko pozivan na krivičnu odgovornost. Sve se završavalo na partijskom kažnjavanju i tek pokoji lokalni partijski kapitalac zglajznuo bi s funkcije.

Danas se na promašene investicije troši državni kapital uzet od poreskih obveznika ili pribavljen zaduživanjem u inostranstvu. Pošto je uspostavljeno pravilo da „vrana vrani ne vadi oči“, za očekivati je da država neće pozivati na krivičnu odgovornost najviše državne službenike zato što su spiskali par stotina miliona evra na promašene investicije. Bilo bi fer, ali se neće desiti, da se građani obaveste da će im deca i unuci vraćati dugove koje su napravili predstavnici aktuelne vlasti.

Nije cilj ovog teksta da sad, kad nema komunizma, insistira na odgovornosti, pa i krivičnoj. Taj zahtev trebalo bi da bude izlišan u državi, koja je valjda raskrstila s komunizmom, koja sebe smatra pravnom i u kojoj sudovi sude „ni po babu ni po stričevima“.

Gledao sam komunizam sopstvenim očima. Iz tog doba ostao je i danas sistem u kome dominira volja nad razumom – voluntarizam predsednika, politbiroa partije i vlade kad odlučuju šta je najunosnije u šta treba investirati i gde nešto treba da se gradi. Znak jednakosti kao da se sam nameće između anegdote da se Tito odlučio da gradi Železaru u Smederevu jer je loše čuo da je to kraj poznat po gvožđu a ne grožđu i odluke Aleksandra Vučića da gradi stadione u Zaječaru, Loznici i Leskovcu da bi podstakao porodično okupljanje i sprečio huliganizam.

Promašene investicije javljaju se u sistemu u kojem dominiraju moćni autokrata, velika vlada i nesputani populizam. Ishitrene odluke o investicijama donose se iz ličnog hira ili ličnog straha, lične ubeđenosti u ispravnost ulaganja, oduživanja (srpskom) narodu ili rodnom kraju ili potrebe ravnomernog regionalnog razvoja. Uglavnom, alokacijom kapitala upravlja se po ličnom nahođenju što na kraju rezultira promašenom investicijom i prženjem ogromne količine društvenog, odnosno, državnog kapitala.

Bez obzira da li je stanje redovno ili je stanje krize, intervencionizam vlade (države) ili moćnog pojedinca (predsednika države) u ekonomske poslove ima na ovim prostorima dugu istoriju razočaravajućih rezultata. Ali zato kad god nešto počne da „škripi“, kreatori politike varaju javnost okrivljujući za sve aktuelne nevolje (nizak standard, visoke cene, male plate, havarije, promašene investicije) „sumnjive“ faktore kao što je korporativna pohlepa.

„Drž’te tajkune“, najčešći je slogan koji se čuje iz politbiroa, predsedništva i vlade kad god političari nešto i negde zabrljaju. Svedoci smo opasnog kursa javne politike (naročito izraženog u vreme i posle pandemije Kovid 19) koji širi pogubni mit o potrebi velike vlade, o prednostima centralizacije vladine moći i podržava toksični napad na slobodu – pojedinca, preduzetnika, tržišta.

Mnogi građani u Srbiji spremni su danas da, po inerciji nasleđa i straha od budućnosti, za sve nevolje u kojima žive okrive kapitalizam.

Nevolja s tom optužbom je što je pogrešno adresirana: kapitalizma u Srbiji ima tek u tragovima. Srbiju „ubija“ nasleđe (komunizam) a ne novotarija uvedena 2000. godine (kapitalizam). Pesimizam o „stanju nacije“ koji je zavladao, zamaglio je suštinsku potrebu društva – napredovanje slobode.

A slobodni i kreativni pojedinci na slobodnom tržištu su ti koji stvaraju rast i inovacije i to je najbolja šansa da se pronađu načini za prevazilaženje kriza. Kreativnost stotina hiljada pojedinaca (inovatora, preduzetnika, biznismena) umesto volja nekolicine ljudi na vrhu vlasti (premijer, šef politbiroa, predsednik države) dobitna je kombinacija za društveni napredak i ekonomsko obilje.

Primer da je to moguće su tržišne demokratije u kojima građani uživaju u plodovima kapitalizma, najmoćnije sile protiv siromaštva u istoriji. Jedan podatak je upečatljiv: slobodna trgovina i slobodno preduzetništvo doprineli su da se u poslednjih 20 godina globalno ekstremno siromaštvo smanjuje svakog dana za više od 130.000 ljudi.

Slobodno preduzetništvo i slobodna trgovina svakodnevno su na udaru populista sa svih strana ideološkog spektra, i levičara i desničara. Srpsko društvo suočava se s intelektualnom krizom, u usponu su opasne ideje antikapitalizma, antiglobalizma i nacionalizma a javnom scenom defiluju teoretičari zavere šireći paniku o navodnom slomu kapitalizma.

Pitanje nije „gde smo“ nego „kuda idemo“. Vrhunski inovatori i tehnološki vizionari svakodnevno svedoče o neslućenim prednostima slobode preduzetništva i slobode tržišta i efektan su odgovor svim proricateljima propasti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.