Politički preuveličana fobija o Srbiji kao rudarskoj koloniji

Kolonija. „Srbija rudarska kolonija Zapada“, „Vizija Srbije nije da bude rudarska kolonija“, „Srbija ne sme da postane kolonija za bogaćenje svetskih kompanija“, „Srpski narod ne pristaje da bude zapadna kolonija“, „Srbija nije ničija kolonija i niko neće doći da razori našu državu“…

Često se ovih dana javnost bombarduje terminom kojim se opisuje mračna budućnost i navode najgore karakteristike koje će imati država Srbija.

U „Odjecima i reagovanjima“ protivnika rudarenja obavezna stilska figura je „kolonija-država“.

Namera onih koji nas plaše kolonijalnim statusom je da upozore kako je Srbija dopala u ruke međunarodnog kapitala i da joj nema spasa jer je on, taj kapital (oličen u omraženim multinacionalnim kompanijama), nemilosrdan i iza sebe ostavlja spaljenu zemlju, zagađen vazduh i vodu.

Nema razlike, svi su isti – od kineskog Ziđina do anglo-australijskog Rio Tinta.

Mogu da zamislim strah neukog srpskog naroda kojeg su radikali u 19. veku plašili zapaljivom retorikom o nadiranju svetskog kapitala koji će uništiti državu i potrebi sabornosti kako bi se pružio organizovani otpor toj pošasti.

Država-kolonija i kolonijalizam-svetski poredak pojave su iz davno prošlog vremena. Zašto su ti termini ponovo, u trećoj deceniji 21. veka, tako žustro vraćeni u javni prostor Srbije i postali okosnice pokreta, koji se deklariše kao modernizacijski?

Da li ekološka zajapurenost i isključivost zamagljuju pogled u budućnost i mute um racionalizma i prosvećenosti? Plasiraju li se smišljeno zablude i stereotipi? Da li nam zaista ne trebaju Evropa i Zapad (mada se čini da i Kina nije bolja)?

Kolonija…Kako to odvratno, ponižavajuće zvuči. Svako razuman teško bi se pomirio s činjenicom da živi u koloniji-državi. Ali, neko je, izgleda, pomešao lončiće.

Srbiji ne preti kolonijalni status jer jedna kompanija namerava da rudari litijum.
(Ovo je mesto za pojašnjenje: tema ovog teksta nije ekologija i uticaj rudarenja na životnu sredinu).

Rudarenje litijuma (i proizvodnja drugih strateških sirovina) širom sveta, pa i u Srbiji, deo je šireg procesa – globalizacije.

Ako bi se koristila terminologija iz perioda socijalizma/komunizma taj proces bi se zvao međunarodna podela rada.

Da li se možda strah od kolonijalizma širi „kao požar“ da bi se Srbiji ogadila globalizacija i da bi ona imala povod da izađe iz te planetarne međuzavisnosti?

Rekao bih, o globalizaciji je reč. Ona je problem a ne kolonijalni status. Protivnici – levičari, desničari, nacionalisti, izolacionisti, demagozi – verovali su da je globalizacija, zaražena korona virusom i pogođena geopolitičkim sukobima – umrla.

Na njihovu žalost, a na sreću mnogih ljudi na Zemlji, globalizacija je živa, a veliku zaslugu za njenu revitalizaciju ima upravo pandemija Kovid 19.

Tek kad je zloglasni virus pokidao lance snabdevanja, zaustavio desetine hiljada fabrika i ugrozio opstanak mnogih radnih mesta širom planete, pokazala se nezamenljiva uloga globalizacije (povezanost, međuzavisnost) u svetskoj industriji, trgovini, finansijama.

Globalizacija je u prethodnih pola veka donela bolji kvalitet života milionima ljudi na svim kontinentima (izuzev Severne Koreje, Kube i nekih plemena u Amazoniji).

U protekle tri decenije, prema podacima Svetske banke, širenje globalizacije doprinelo je do tada nezabeleženom fenomenu – milijarda ljudi na Zemlji izvukla se iz pukog siromaštva tako da dana 15-20 odsto stanovništva više ne živi od jednog dolara dnevno.

Zahvaljujući globalizaciji i seljenju kapitala sa razvijenih tržišta u nerazvijene zemlje stotine miliona ljudi izašlo je iz siromaštva i preselilo se u nižu i srednju klasu u Kini, Indiji, Južnoj Africi, Vijetnamu, Meksiku, Rusiji, Bangladešu, Brazilu, državama podsaharske Afrike…

Svaka država koja je postala deo globalne ekonomije a prethodno je bila siromašna, u globalizaciji je profitirala: Kina kroz rast industrijske proizvodnje, Rusija kroz cene nafte, Brazil i afričke države kroz cene sirovina… Ekonomije nekih afričkih država imale su najbrži privredni rast – 10 do 15 odsto veći nego u Kini.

Stotinama miliona ljudi nije povećan samo kućni budžet, popravio im se i društveni standard – produžio se životni vek, dobili su pijaću vodu, zdravstvenu zaštitu, deca su obuhvaćena obrazovnim sistemom…

Globalizacija je pomogla i Srbiji. Na primer, kad je norveški Telenor za 1,57 milijardi evra kupio Mobtel, tada je deo tog novca potrošen za 13. platu svim državnim službenicima, drugi deo otišao je u povećanje penzija, a treći (traljavo) uložen u NIP.

„U globalizaciji siromašne zemlje rastu i modernizuju se, što nikada pre nije bio slučaj. Ko se protivi toj tendenciji ima nazadnu viziju društva i da je do tih ljudi, možda još ne bismo izašli iz pećina“, rekao je peruanski književnik i nobelovac Mario Vargas Ljosa.

„Ne treba zaboraviti da je trgovinska integracija (kao deo globalizacije, prim.aut.) pomogla svetu da postigne veliko smanjenje siromaštva i poboljšanje životnog standarda“, podsetila je generalna direktorka Svetske trgovinske organizacije Ngozi Okonjo-Ivela.

A Pol Dejvid Hjuson, poznatiji kao Bono, izjavio je za Njujork tajms: „Ne bi nam smetalo malo više globalizacije… Globalizacija je izvukla više ljudi iz siromaštva nego bilo koji drugi „izam“… U Irskoj je globalizacija pomogla da se naša zemlja izvuče iz očaja i strašnog siromaštva. Teško mi je da se naljutim zbog toga“.

Moguće rudarenje litijuma (ili proizvodnja bilo koje druge sirovine) ne bi trebalo da bude povod za širenje straha o mogućem kolonijalnom statusu Srbije.

Reč je o mnogo ozbiljnijem, civilizacijski značajnijem i važnijem procesu – bržem uključivanju Srbije u globalizaciju, odnosno potvrđivanju srpske privrede kao karike globalnih lanaca snabdevanja i vrednosti.

Pandemija kovid 19 pokazala je važnost očuvanja tih lanaca, a geopolitičke krize samo su osnažile njihovu potrebu.

Čak i da se svet preobrazi iz multipolarnog u bipolarni, sudbina Srbije bila bi da bude deo lanca snabdevanja jednog od (pretpostavljenih) blokova. Lanci snabdevanja su globalni i nisu ideološki.

Na njihovoj otpornosti i opstajanju jednako rade Kina i SAD, Brazil i Japan, Indija i Australija.

Srbija je potrebno da bude deo globalnih lanaca snabdevanja da bi obezbedila otpornost svoje ekonomije, omogućila veći lični i društveni standard.

U suprotnom biće osuđena na izolaciju i tavorenje. Možemo da slavimo šljivu i rakiju, ali s njima ne možemo u međunarodnu podelu rada kao ozbiljan igrač.

Rudnik litijuma ne sme da bude povod da Srbija, kao hipohondar, u strahu od izmišljenog kolonijalnog statusa, sebe proglasi samodovoljnim, izolovanim ostrvom.

Samo od nas – našeg znanja, veština, modernizacijskog kapaciteta, društvene svesti i političke pameti – a ne od Zapada, svetskog kapitala i multinacionalnih kompanija zavisiće da li ćemo biti Tajvan i Irska ili Kongo i Severna Koreja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.