Populistički hohštapleri koji sve dele „besplatno“

Plivajući u nazdravičarskoj euforiji i gradonačelnik Beograda je pred Novu godinu obećao besplatne vrtiće, udžbenike, socijalne usluge, kupanje…

Gradonačelnik je odmah priznao da je to politička, ne ekonomska, odluka u skladu „s nacionalnom politikom“. Podrazumeva se da je mudra (mislim, nacionalna politika), a ako je mudra, nije važno koliko košta. Političara nikad ne treba pitati koliko nešto košta ako je u interesu naroda.

Gradonačelnik je još rekao da je mudrom politikom gradskog rukovodstva obezbeđeno dovoljno para u gradskom budžetu za besplatne vrtiće, udžbenike…

Naravno, podvala je trajala koliko i novogodišnja euforija. Pre neki dan na sastanku s izdavačima udžbenika gradonačelnik je priznao da grad Beograd nema para u budžetu za besplatne knjige osnovcima i srednjoškolcima i predložio da teret „besplatnih“ udžbenika preuzmu na svoju grbaču vlasnici izdavačkih preduzeća.

U suštini predlog se svodi na ponudu da izdavači štampaju udžbenike, besplatno ih ustupe gradu Beogradu na izvesno vreme, a gradonačelnik će im ih platiti iduće godine u osam rata. Da li s kamatom i uračunatom inflacijom ne zna se.

Šta ako većina izdavačkih preduzeća pod teretom ovakvog ugovora s Beogradom (i inače otežanih uslova poslovanja) bankrotira? Oni su već na pomenutom sastanku natuknuli gradonačelniku da ne mogu da posluju uz takvu dinamiku plaćanja. Ali, to već nije problem gradonačelnika, zar ne? Njemu je jedino važno da sprovede mudru političku odluku: „Reč je, pre svega, o postavljanju političkih prioriteta. To je politička odluka i procena da je to nešto što je važno za Beograđane.“

Prvi čovek beogradske javne uprave smatra da je za građane glavnog grada važno i da vrtići – državni i privatni – budu takođe besplatni za svu decu, bez obzira na imovno stanje roditelja. Dakle, doplate za vrtić neće plaćati roditelji čija su mesečna primanja 800 evra, ali ni roditelji koji mesečno zarađuju 3.500 evra.

Biće u Beogradu još raznih besplatnih „đakonija“. Na primer, građani će se u letnjim mesecima bez kinte rashlađivati na otvorenim bazenima.

Gradonačelnikova politika „sve za dž“ nastavak je neutažene želje političara da populistički preraspodeljuju novac iz državne (gradske) blagajne po svom nahođenju i da taj posao zaodenu „političkom odlukom“. Ako je politička odluka da udžbenici budu besplatni, onda se ne piše dobro izdavačima – gradonačelnik je spreman da žrtvuje nekoliko privatnih firmi (koje će godinu dana kreditirati budžet grada) i otera ih u bankrot samo da bi isterao političku volju i beogradskoj deci kobajagi podelio besplatne udžbenike. Lako je biti široke ruke s tuđim parama.

Populizam je zarazna boljka kojom je inficirana politička elita Srbije. To se lepo vidi u Beogradu. Gradonačelniku za vrat diše armija kloniranih populista-političara koji veruju da u glavnom gradu ima još usluga koje mogu biti za „dž“. Recimo, gradski prevoz. Kao argument besplatnog prevoza u višemilionskom gradu, kakav je Beograd, koriste se bizarni primeri varošica po Evropi (Haselt, Denkerk).

Dokoni sindikalisti preobučeni u političare, na primer, veruju da za sve Beograđane javni prevoz treba da bude besplatan i da je to moguće ako se gradskim taksama (porezima) oglobe preduzeća koja prave veliki profit (tzv. profiteri). To bi bila, smatraju gradonačelnikovi klonovi iz opozicije, pravična odluka u interesu građana. Tako bi se svi Beograđani besplatno vozili na grbači uspešnih kompanija i njihovih vlasnika.

Valjda shvatajući da je taj predlog kontaminiran ubitačnom dozom populizma deo opozicije predlaže nešto umereniju „dž opciju“ javnog prevoza – da važi (za sada i samo) za srednjoškolce, studente, ratne vojne i civilne invalide rata sa stepenom invalidnosti od 20 do 40 odsto, trajno nesposobne za rad, osobe na dijalizi i osobe sa lakom duševnom zaostalošću.

I mada nemaju nikakvu računicu, oni samo veruju da njihov predlog, ako se usvoji, ne bi doveo do „bitnog finansijskog udara“ na javne prevoznike. Dakle, to će biti finansijski udar, ali ne bi trebalo da bude „bitan“. Ko određuje veličinu „bitnosti“ i granicu između bitnog i nebitnog finansijskog udara?

Nesumnjivo ovakvih političkih „programa pomoći“ biće sve više. Isplativi su to poslovi. Što više programa kojima država nagrađuje pojedine kategorije stanovništva, to veća popularnost političara koji raspodeljuju tuđe pare i hvale se kao da oni nešto daju građanima.

Teško je i zamisliti šta će se dogoditi s javnim finansijama ako nekome padne na pamet da „za dž“ budu hleb „sava“, državni zubari, bensedin i leksilijum, iznošenje smeća, pozorišta i muzeji, parkiranje (samo za rođene Vračarce)… To bi mogao da postane nacionalni koncept jer nije fer da samo Beograđani imaju besplatne udžbenike vrtiće, gradski prevoz, kupanje?

Usvoji li se takav predlog, Srbija bi opet, kao nekad Jugoslavija, bila na naslovnim stranama kao svetski eksperiment. Prethodni je, na sreću, propao, ali je ostavio neizbrisiv trag u našim glavama i s njim političari i danas lako manipulišu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.