Pripreme za ratnu ekonomiju

Još početkom ove godine predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen upozorila je na Svetskom ekonomskom forumu da prolazimo kroz eru sukoba i konfrontacije, fragmentacije i straha. Naivni i lakoverni teše se da je zveckanje nuklearnim oružjem samo „plašenje mečke rešetom“, a u međuvremenu koncept ratne ekonomije ponovo se u punom obimu pojavio u evropskom političkom i ekonomskom diskursu.

Pre neki dan, u smiraj ove godine, šef Vojnog komiteta NATO pakta admiral Rob Bauer pozvao je poslovne ljude da pripreme ratni scenario za svoje kompanije. „Poslovni ljudi iz Evrope i Amerike moraju shvatiti da poslovne odluke koje donose imaju strateške posledice za njihove države. Biznismeni treba da pripreme ratni scenario i njemu prilagode svoju proizvodnju i distribuciju. Vojska dobija bitke, a ekonomije dobijaju ratove“, podsetio je ovaj holandski admiral.

On je poručio privrednicima da prilagode svoju proizvodnju i distribuciju kako bi bili što manje izloženi ucenama Rusije i Kine: „Svedoci smo sve više sabotaža i Evropa je to već doživela u snabdevanju energijom. Mislili smo da imamo dogovor s Gaspromom, ali smo zapravo imali dogovor s gospodinom Putinom. Isto vredi za kinesku insfrastrukturu i proizvode.

Ustvari smo imali dogovor s gospodinom Sijem. Iz Kine dolazi 60 odsto retkih metala i u kojoj se prerađuje njih 90 odsto. Iz Kine stižu i hemijske sirovine za sedative, antibiotike, protivzapaljenske i lekove za visoki pritisak. Naivni smo ako mislimo da Komunistička partija neće iskoristiti tu moć“.

Možda je ova poruka – namerno pojačana „za oktavu“ – deo vrućeg propagandnog rata. Ali, i bez poruke ovog visokog NATO zvaničnika privatnom sektoru na Zapadu, preduzetnici i menadžeri ne bi smeli da ignorišu pogoršanje globalne bezbednosne situacije, zveckanje oružjem u mnogim svetskim regionima i ulazak u period u kojem se svašta može dogoditi u svakom trenutku, uključujući i rat. Sve krhkiji svetski poredak postavlja ozbiljne izazove za biznis.

Poslovni lideri suočeni su s teškim izborima koje moraju doneti u okolnostima promenjene globalne dinamike. Uspešni biznismeni ne bi bili to što jesu da ne umeju da iščitavaju aktuelne signale s geopolitičke scene i projektuju ih u budućnost. Poziv admirala Bauera treba razumeti i kao podsticaj poslovnim krugovima da „razigravaju“ razne scenarije šta bi za njihov biznis značilo širenje ratnih sukoba na Evropsku uniju, uz sugestiju da „pod obavezno“ treba razraditi najgori scenario.

U prilog tom savetu ide i mišljenje bivšeg direktora britanske obaveštajne službe Sir Ričarda Dirlova da Evropa nije u predratnoj situaciji već u ratu protiv Rusije koja vodi hibridni rat protiv Evrope na više frontova, uključujući sabotaže.

U pripremama za moguće scenarije, biznismeni moraju uzeti u obzir činjenicu da ratna ekonomija najčešće podrazumeva suspenziju tržišta i povećanu kontrolu države (vlade) nad industrijama, preraspodelu resursa i davanje prioriteta odbrambenoj proizvodnji. U nešto blažem obliku taj scenario već je viđen u vreme pandemije kovid 19 kad je država preuzela, i do danas nije ispustila iz ruku, mnoge poslove koje joj ne pripadaju i etablirala se kao disruptor tržišta.

Rade li nešto po tom pitanju srpski biznismeni? Korporativni ratni planovi po difoltu nisu materijal za „ispiranje usta“ javnosti. Moguće je da su pojedini domaći veliki poslovni koglomerati pripremili (ili pripremaju) ratnu opciju. Nije, međutim, primećeno da su poslovna udruženja (komore, asocijacije, klubovi) pokrenula inicijativu da se takvi planovi prave kako bi se vanredna situacija, ako se dogodi, prebrodila što efikasnije i uz što manje žrtava (gubitaka).

Istina je da srpska poslovna zajednice još ima sveža iskustva u snalaženju u ratnim okolnostima. Mnogi biznismeni upravljali su kompanijama u ratovima sredinom i krajem 90-ih godina prošlog veka. Ali teško da bi ta „ratna“, a zapravo švercerska, ekonomija danas donela pozitivne efekte. Problem je što je većina malih i srednjih kompanija ranjiva i nema taj „ratni refleks“ jer su nastale u mirnodopsko vreme i posle demokratskih promena u Srbiji.

Teze pri izradi korporativnih ratnih scenarija umnogome će diktirati (geo)političko okruženje. Srbija za sad uspeva da sedi na tri stolice (šamlice), ali je pitanje bi li tu poziciju mogla da zadrži (i brani) u slučaju rata Rusije protiv Evropske unije ili oružanog sukoba Amerike i Kine. Činjenica je da je samodovoljnost Srbije u slučaju velikog rata nemoguća.

U „predvečerje“ mogućeg Trećeg svetskog rata (kojim nas plaši i predsednik Srbije) jasno se u delu javnosti čuje želja da zauvek sednemo u krilo Rusije i Kine s kojima treba da potpišemo ugovor o doživotnom izdržavanju. Kladio bih se da korporativni planeri u svojim ratnim scenarijima (ako ih imaju) igraju na kartu Evropske unije ali ne kao garanta doživotnog izdržavanja Srbije nego aktuelno dokazanog, istorijskog, smislenog i geografski najbližeg partnera. Naravno da deo državne strategije za „ne daj bože vreme“ podrazumeva i razmatranje što bi bi to od roba i usluga Srbija mogla da trampi (moderno rečeno, monetizuje) s ratnom ekonomijom Evrope. Da li je to, na primer, hrana za energiju.

U nadi da rata ipak neće biti biznismeni i preduzetnici morali bi da imaju bar neke detaljne predikcije o šansama da njihove kompanije prežive globalni ratni sukob velikih razmera. Onima koji su ih već spremili (ali i svima ostalima) ostaje da pevuše Balaševićeve stihove: „samo da rata ne bude/ludila među ljudima/veliki nude zablude/plaše nas raznim čudima/i svakoj bajci naude/da rata ne bude“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.