Privreda Srbije postaje žrtva bacanja kletvi

Imidž Srbije nije dobar i ubrzano se kvari, uprkos trudu režima da ga predstavi kao „zlatno doba“.

Od ponavljanja opasne opsene, sročene 90-tih godina prošlog veka – da je Srbija žrtva zavere međunarodne zajednice – lako se stiže do brutalne realnosti u kojoj privreda Srbije postaje talac i žrtva pogrešne politike.

Srbijom, pa gotovo, od početka godine izrazito dominira politička napetost. Nisu u pitanju samo unutrašnje tenzije izazvane izborima koje su odslikale prirodu nedemokratskog režima. Mnogo je značajniji međunarodni aspekt.

Iako se trudi da nametne utisak „nezaobilaznog faktora“ globalnih odnosa i „predvodnika istinoljubivih i slobodoljubivih naroda“, Srbija je značajno pokvarila svoju međunarodnu reputaciju ulazeći u sporove (i sukobe) koji mogu imati loše posledice po nacionalnu ekonomiju.

Izgubljeni politički i diplomatski sukobi ostavljaju teške traume po ekonomiju poraženih države.

Predsednik Srbije i njegova političko-molebanska svita započeli su učestale čarke i svađe s Nemačkom. Ne biraju se reči i kvalifikacije na račun te države, koja je najveći evropski (pa i svetski) partner srpske ekonomije.

Nije, nažalost, Nemačka usamljen slučaj na koji Srbija baca kletve. Predmet beogradskog đavlekanja su i komšije iz regiona – od Slovenaca do „braće“ Grka, od Hrvata do Crnogoraca.

Sa svima je srpska vlast krenula da se svađa jer nam, navodno, „zabijaju nož u leđa“. Politička netolerancija eskalira i pretvara se u otvorenu netrpeljivost prema pojedinim narodima i državama.

Hiperprodukcija tenzija, koje u međunarodni prostor emituje režim u Beogradu, toksična je za privredu Srbije, narušava stabilnost i predvidivost poslovanja preduzetnika i biznismena. To jednako važi i za domaće i za strane kompanije i poslovne ljude.

Iako se smatra već otrcanom, fraza „kapital je plašljiva zverka“ bezbroj puta i na mnogo fragilnih mesta u svetu potvrdila se u praksi i sada visi nad glavom Srbiji. Pojavljivanje Milorada Dodika, čak i kada ništa ne kaže i samo stoji „kao fikus“ pored predsednika Srbije, više šteti srpskoj privredi od inflacije i visokih kamata.

Teško je, gotovo nemoguće, razdvojiti politiku i ekonomiju. Primer odnosa s Nemačkom to potvrđuje. Procvat političke kooperativnosti Beograda i Berlina u prethodnoj deceniji, uz raskošne državne subvencije srpske strane i miris profita, doveo je u Srbiju 9.000 nemačkih kompanija koje su investirale više od 3,5 milijarde evra i zaposlile 90.000 radnika i otvorio trgovinsku razmenu vrednu više od devet milijardi evra na godišnjem nivou.

To je neverovatna korist i značajan „vetar u leđa“ Srbiji da se izvuče iz ekonomske stagnacije.

Međutim, niz političkih poteza Beograda i političkih odgovora Berlina stvorili su ledenu atmosferu koja može da se opipa rukom. Grdno se vara svako ko misli da se to zamrzavanje neće odraziti na ekonomske odnose. Istina, prelivanje političkih nesuglasica na ekonomiju neće biti ni brzo ni očito.

Ima, međutim, već nagoveštaja da bi srpsko-nemački ekonomski medeni mesec mogao biti na zalasku. Iako su, na primer, rezultati istraživanja Nemačko-srpske privredne komore pompezni, zabrinjavajući su trendovi.

Nedavno istraživanje pokazuje da oko 40 odsto (šest odsto više nego lani) nemačkih kompanija koje posluju u Srbiji planira uvećanje investicija, ali zato 22 odsto planira smanjenje investicija. Lepo je to da 39 odsto tih kompanija smatra da imaju dobre uslove za rad u Srbiji, ali to je veliki pad u odnosu na 2023. kada se tako izjašnjavalo 52 odsto.

Istraživanje sugeriše da su ukupna očekivanja kompanija za naredni period smanjena, mada još nisu prešla u negativna. Nastavi li se političko hlađenje odnosa Beograda i Berlina, nemačkim kompanijama u Srbiji moglo bi da postane neudobno, kao što je recimo u Mađarskoj.

Sličan trend zahlađenja ekonomskih odnosa mogao bi da postane realnost Srbije i sa nekim od regionalnih država koji se, po mišljenju zvaničnog Beograda, nisu pokazali kao „naša braća“ u Savetu Evrope i Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Grčka, Slovenija i Hrvatska (na koje se režim u Beogradu posebno najedio u poslednje vreme) uopšte nisu beznačajni ekonomski partneri (investitori i trgovci) Srbije.

To u manjoj meri važi i za Crnu Goru, Severnu Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu – partnere iz CEFTA sporazuma – na čija tržišta Srbija godišnje izveze robe za respektabilnih 4,4 milijarde evra.

Utisak je, na osnovu dosadašnjih reakcija, da susedi (pa čak i vazalna Crna Gora) nisu spremni da tolerišu političko ponižavanje iz Beograda. Vlast u Srbiji morala bi, ako joj je stalo do daljih dobrih ekonomskih odnosa, i o tome da povede računa.

Molebansko-stadionska atmosfera nije otežavajuća samo za strane kompanije u Srbiji. Neizvesnost zbog načina vođenja politike i donošenja političkih odluka pogađa i domaće poslovne ljude.

Iako za sada sve još izgleda idilično, zaoštravanje retorike Beograda podgreva dodatnu neizvesnost i ne sluti na dobro. Izvesnost, odnosno neizvesnost, poslovanja jedna je od ključnih odrednica u biznisu.

Neizvesnost je pogubna za planiranje i malo ko od biznismena i preduzetnika je spreman da se upusti u visoki rizik i igra s visokim ulogom (kapitala) u nejasnim uslovima. Tako da je i sa domaće poslovne strane moguće usporavanje privredne aktivnosti.

Nema ničeg lošeg boriti se za interese svoje zemlje, ali treba pragmatično voditi računa i o posledicama načina te borbe po njenu ekonomiju.

Zemlja koja odjednom otvori toliko političkih i diplomatskih frontova teško da može biti povoljno mesto za poslovanje, čak i kad je spremna da (državnim novcem) korumpira kompanije i biznismene.

Takav ambijent pogodan je samo za dva „poslovna“ subjekta – državu Srbiju i državu Kinu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.