Proleterska nostalgija

I ne primećuju da je stiglo novo doba. Industrijski radnik posle 400 godina odlazi u penziju, stigao je digitalni čovek.

Nije to jedina muka koja je zadesila radničku klasu u Srbiji. Ali jeste velika jer pokazuje nespremnost proletera da učestvuju u presretanju promena, a ne da na njih reaguju kad se već dogode. Jer, tad je kasno. Ta civilizacijska transformacija samo je deo nevolja radnike u našoj zemlji.

Oni i dalje robuju nasleđenom i pogrešnom uverenju da je Srbija država proleterska (kao deo „progresivnog sveta“ međunarodne proleterske internacionale), odnosno da je radnička klasa politički vlasnik države. I da su radnici i dalje toliko važni i moćni da mogu da pozivaju na odgovornost, sude i presuđuju svemu i svakome u državi i društvu.

To okamenjeno mišljenje efektno je u pretprazničnom ambijentu prezentovao neki radnik Elektroprivrede Srbije, 32 godine zaposlen u Kolubari. On je, na jednom od protesta u Lazarevcu pozvao ministarku rudarstva i energetike „da dođe u Kolubaru, siđe u kop, pogleda rudare u oči i kaže im kakva ih sudbina čeka“.

Nije spomenuti radnik jedini pripadnik te klase koji živi u uverenju da je država njegovo vlasništvo i da on i njegova klasa u svakom trenutku mogu da dovedu sebi „na noge“ bilo kog državnog službenika da ih „pogleda u oči“, išamaraju ga „u kopu“ i oteraju s ministarske funkcije.

S vremena na vreme (i tako već dve i po decenije) probije žal u javnosti za prohujalim vremenom kad su radnici na sastancima radničkog saveta ili opštinskog komiteta Partije lupali rukom o sto a direktori i ministri drhtali „ko prut“ pred gnevom radničke klase. Bila su to vremena kad direktorske i ministarske glave nisu mnogo vredele, ali se zato radnici živeli u uverenju da se uvažava svaki njihov kapric.

Učestala je praksa u srpskoj tranziciji da radnici i sindikalni aktivisti u preduzećima koji su u vlasništvu države ponavljaju slične pozive i prozivke resornim ministrima u uverenju da je radnička klasa ta koja kreira državnu politiku i određuje sudbinu privrede i ekonomije.

Ima bar dve decenije kako je tranzicija u Srbiji razvlastila radničku klasu i njenu političku avangardu Komunističku partiju. Radnici, međutim, i dalje veruju da predstavnici države (kao vlasnika i poslodavca) treba da ih „gledaju u oči“ i polažu im račune o upravljanju, poslovanju, ciljevima i razvoju preduzeća. Kao nekad kad su čistačice u Institutu „Mihailo Pupin“ na sastancima radničkog saveta ravnopravno debatovale s naučnicima o novim projektima.

Današnji radnici neće da se pomire s činjenicom da preduzeća u kojima su samo zaposleni nisu više društvena, imaju svog titulara (nažalost, državu ali valjda ne zadugo) i ako menadžment i resorni ministar nekome treba da polažu račune to je vlasnik, dakle država. A da li država dobro upravlja tim preduzećem, o tome se ne pitaju zaposleni nego svi punoletni građani na izborima.

Ako se građanima (koji su suštinski vlasnici državnih preduzeća) ne sviđa način na koji vlast upravlja preduzećima onda mogu da je promene na izborima. A ako se radnicima (i onima s 32 godine staža) ne sviđa način kako vlasnik upravlja preduzećem, mogu da traže posao u drugoj firmi.

Retorika prohujala s vihorom koja se pre neki dan čula u Lazarevcu kamen je oko vrata Srbije i jedna od najvećih kočnica modernizacije koja traje skoro dve i po decenije. Ni u jednoj drugoj bivšoj komunističkoj državi tranzicija nije trajala toliko dugo. Okamenjena svest radničke klase da je neizbežni „faktor“ koji se pita i presuđuje u ekonomiji i privrednim poslovima, ali i povremeno koketiranje političkih elita s tom svešću, stvorili su od Srbije tranzicionog bogalja koji joj ne dozvoljava da se transformiše iz proleterske diktature u građansko društvo i izraste u modernu državu.

Nisu proleteri iz Kolubare, ma koliko ona bila tradicionalno buntovna, ti koji će uređivati državu i njome upravljati. Dugo su to radili i istorija je pokazala kako se taj nesrećni eksperiment završio. Tranzicija je omogućila da građanin bude taj koji suvereno odlučuje o načinu upravljanja državom i njenim preduzećima, druga je stvar da li oni to pravo koriste. Račun za upravljanje Kolubarom polaže se na izborima, a ne u kopovima.

I tek u tako uređenoj državi posve se jasno vidi da se interes radnika EPS-a najčešće ne poklopa s interesom građanina. Svedoci smo kako nas gotovo svakodnevno sindikalni prvaci tog preduzeće ubeđuju da se bore za interese građana. Njihovu prevaru razotkrivaju poslovni podaci iz koji se nedvosmisleno vidi da u tom preduzeću ima mnogo više zaposlenih nego što je potrebno i da su njihove zarade daleko iznad njihove produktivnosti.

Taj trošak neopravdano je ugrađen u cenu električne energije (ma koliko ona bila niska) koju plaćaju građani-potrošači, pa je nezamislivo trabunjati da su interesi radnika EPS-a i građana Srbije identični. Nisu. Radnici u državnim preduzećima često koriste svoj sindikalni monopol da bi očuvali status kvo i nezaslužene privilegije za sebe, ne želeći da vide da takvo ponašanje vodi do uništavanja firme. A propast EPS-a, kakva se već godinama nadvija nad tom preduzećem, nije u interesu građana Srbije.

Interes radničke klase je da slomije najavljenu transformaciju EPS-a. Čak i ovako skromna, malokrvna i beznačajna transformacija trn je u oku dela zaposlenih koji žele da očuvaju privilegije i interese po cenu propasti preduzeća. Ta transformacija je najava sloma moći sindikata i njihovo svođenje na meru koja im pripada u kompaniji koja ima gazdu (vlasnika). Nije važno da li je vlasnik firme država, privatni preduzetnik ili strani biznismen jer u svakoj od njih radnici su samo jedan od faktora (kao i kapital) proizvodnje.

Prava i neizbežna vlasnička transformacija trebalo bi, između ostalog, da dovede do toga da se vlasnik ili vlasnici EPS-a ponašaju identično kao Branko Milutinović koji nije pitao radnike i kako i kome proda svoju kompaniju Nordeus ili Petar Matijević koji ne diskutuje s radnicima o pravcima razvoja i ulasku u nove biznise.

Znam, proleterski dušebrižnici potegnuće argument da EPS nije isto što i IT sektor ili agroindustrija. Jeste, isto je. Dobra vest: struja je roba kao i svaka druga.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.