Prvo EXPO i „Skok“, pa može i reforme

Novu crvenu liniju nacrtao je neformalni portparol predsednika Srbije (zvanični ministar finansija) u razgovoru sa komesarom EU za proširenje Oliverom Varheljijem, dan uoči samita „Jedan region, zajednička vizija“ lidera Zapadnog Balkana i EU u Kotoru.

Na tom skupu razgovaralo se o šest milijardi evra evropske pomoći za podsticanje ekonomskog rasta i ubrzanog socioekonomskom usklađivanja regiona sa EU.

Ministar finansija razgovarao je u Beogradu sa Varheljijem o daljem sprovođenju reformi u Srbiji kako bi se nastavio razvoj procesa evrointegracija.

Na sastanku je ocenjeno (čitaj, zahtev Evropske unije) da Srbija mora snažno da nastavi dalje reforme, našta je srpski ministar replicirao: „Posvećeni smo reformama, bez ugrožavanja investicionog ciklusa koji smo započeli, u čemu je svaka podrška dobrodošla“ (citat prema Biznis.rs od 14. maja 2024).

Dakle, investicioni ciklus je – crvena linija. Nema reformi ako ugrožavaju investicioni ciklus.

Ministrova opaska nikako se drugačije ne može tumačiti nego kao novi uslov u pregovorima o pristupanju Uniji. Ministar je, naime, hteo da kaže kako vlast neće nastaviti reforme ako ugrožavaju EXPO27 i „Skok u budućnost – Srbija 2027“.

Sve, apsolutne sve, prakse i iskustva država koje su prošle kroz kandidatski status i postale članice Evropske unije nedvosmisleno pokazuju da su zahtevane reforme iz pregovaračkih poglavlja bile temelj njihovog investicionog zamaha i ukupnog ekonomskog rasta. Tako je bilo od Litvanije i Češke do Slovenije i Rumunije.

Te reforme poslužile su državama aspirantima na članstvo u Uniji da se oslobode naopakih i nezdravih modela vođenja investicija i razvoja i zakorače u veliki ekonomski rast. To nedvosmisleno ovih dana pokazuju analize dvadesetogodišnjeg iskustva deset država koje su 2004. godine postale članice EU.

Koje bi to onda reforme, potrebne da Srbija ubrza evropske integracije, mogle da ugroze srpski investicioni ciklus, kako misli srpski ministar finansija? Po načinu kako je srpska vlast do sada upravljala investicionim ciklusima (najpre, „Srbija 2025“ i Beograd na vodi) i kako je osmislila i sprovodi izgradnju surčinskog izložbeno-sportskog kvarta i skakanje u budućnost – to su skoro pa sve reforme iz agende evropskih integracija.

Reforme, potrebne da se Srbija priključi EU, najpre podrazumevaju jaku pravnu državu i pravosudni sistem potpuno slobodan od uticaja političke vlasti kome ne može da naudi nikakav Lex specijalis (ni za Beograd na vodi, ni za EXPO27). Inače, model lex specijalisa nikako nije alatka kojom države iz Evropske unije upravljaju svojim investicionim ciklusima iz prostog razloga što to nije posao države.

Reforme zatim zahtevaju propise koji omogućavaju transparentne i od vlasti neometane javne nabavke kojima srpska vlast već nekoliko godina omogućava pojedinim privatnim kompanijama da, mimo redovne procedure, steknu ogromnu prednost na tržištu.

Reforme koje traži Evropska unija zahtevaju postojanje institucija za nadgledanje i kontrolisanje državnih investicija i to je jedini zalog da će ekonomski rast biti racionalan i uspešan.

Reforme koje zahteva evropska agenda sigurna su brana korupciji koja uveliko rastače Srbiju kroz do sada formirana javno-privatna partnerstva između države i kompanija u vlasništvu biznismena bliskih predsedniku države i vladajućoj partiji. Evropska unija već deceniju i po bezuspešno traži od Srbije da se država (i vladajuća partija) skloni iz privrede i vlasništva u preduzećima.

Neispunjavanje tog reformskog zahteva košta Srbiju ogromne sume novca kojima se pokriva neuspešno i neracionalno poslovanje preduzeća u državnom vlasništvu i ugrožava ekonomski rast.

Džaba investicioni ciklusi u koje se prosipaju milijarde evra pozajmljenog i budžetskog novca ako Srbija godinama ne može da ostvari ekonomski rast veći od tri-četiri odsto i smanji zaostajanje za Evropskom unijom. A ne može da ostvari veći rast baš zato što joj nedostaju reforme iz agende o pridruživanju Uniji.

Vlasti u Beogradu uporno se trude da preuzmu pelcer orbanizacije Srbije, ali olako prelaze preko činjenice da je Mađarska bila među liderima u sprovođenju reformi u vreme dok je sticala kvalifikacije za evropske integracije. Te reforme poslužile su joj kasnije da postane jedna od vodeći evropskih država u privlačenju investicija i ekonomskom rastu.

Međutim, investicije i rast već nekoliko godina blede i hramlju zbog antievropske agende mađarskih vlasti koje su primorane da, zbog zavrtanja finansijskih slavina Evropske unije, kapital za nova ulaganja i podsticanje rasta nabavljaju u Kini.

U srpskoj vladajućoj strukturu vlada pogrešno uverenje da su investicije i rast mogući bez reformi zapisanih u agendi za pristupanje Evropskoj uniji. Predsednik Srbije na Samitu u Kotoru izražava nadu „da se teškim i ozbiljnim reformama koje sprovodimo možemo približiti jedinstvenom evropskom tržištu“.

Koje teške i ozbiljne reforme kad samo dan ranije Evropska unija preko komesara za proširenje šalje poruku Srbiji da „mora snažno da nastavi dalje reforme“. Naglasak je, naravno, na MORA i SNAŽNO. Zašto je potrebno takvo upozorenje ako Srbija sprovodi teške i ozbiljne reforme?

EXPO i „Skok“ mogući su bez reformi na kojima insistira Evropska unija. Diskutabilno je, međutim, da li je moguć (i koliki) ekonomski rast bez reformi.

Iskustva država koje su postale članice Unije ne podržava tu tezu. U Kotoru predsednik Srbije (da li namerno) zvuči dvosmisleno: „I pre članstva u EU možemo da ostvarimo važne rezultate“. Da li to znači da Srbiji i nije potrebna Evropska unija da bi imala važne rezultate koje postiže kroz investicioni ciklus?

Ministar finansija je na već spomenutom sastanku istakao da je Srbija na jedinstvenom evropskom tržištu „i do sada ostvarivala najznačajnije ekonomske interese kroz trgovinsko partnerstvo“.

Teško da se ministru slučajno omakla takva greška, jer Srbija svoje najznačajnije ekonomske (valjda, i političke) interese nije ostvarivala samo kroz trgovinsko partnerstvo sa Evropskom unijom.

Neće biti da su Srbija i Evropska unija samo trgovinski partneri. Zašto, ministre, prećutkivati partnerstva Evropske unije u donacijama (najveći donator Srbije), u privrednim investicijama nemačkih, francuskih, austrijskih, italijanskih, belgijskih, norveških, čeških kompanija, u obrazovanju, u zdravstvu, u infrastrukturi, u energetici, u naučnim istraživanjima, u prenosu tehnologija i znanja?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.