Prvomajske ide

A onda je predsednik Srbije, da bi predupredio Prvomajske ide koje slute nevolju (parafraza Šekspira: „Čuvaj se Martovskih ida“), uputio efektnu prazničku „čestitku“ radnicima („nema ništa od sedmočasovnog radnog vremena“) kojom je sprečio da se Srbija zarazi dodatnom dozom dokoličarskog hedonizma i smestio radničku klasu tamo gde joj je mesto – faktor proizvodnje a ne vlasnik države.

Iako se predsednik nije bavio ozbiljnom argumentacijom, uvođenje sedmočasovnog radnog vremena ozbiljno bi naštetilo domaćoj privredi.

Naročito, malim preduzećima (većina nestaje u prve dve godine) koja obično posluju sa nižim profitnim maržama i kojima su povećani troškovi rada neodrživi pa bi se mogla suočiti s ozbiljnim izazovima – od otpuštanja radnika, do smanjenja proizvodnje i usluga do zatvaranja, posebno u ruralnim ili manje razvijenim područjima.

Ali, ne samo malim preduzećima jer svima povećava oportunitetne troškove.

Predlog o skraćenju radnog vremena ugrožava fleksibilnost ključnu za preduzeća i radnike.

Fleksibilnost u privatnom sektoru omogućava poslodavcima da efikasno upravljaju troškovima rada, a radnicima da stvore optimalnu ravnotežu između posla i privatnog života.

Predlog o skraćenju radnog vremena ukazuje na još jedan zabrinjavajući fenomen.

I ovogodišnji praznik rada iskorišćen je u krugovima levo orijentisane javnosti za promociju prezira prema radu i hedonističke kulture obožavanja dokolice i kulta slobodnog vremena.

Pokazalo se da Srbiji ne nedostaje ideje kojima se ljudi mole da manje rade, da pronađu „ravnotežu“ između rada i ličnog života, da manje razmišljaju o karijeri a više o stvarima koje im donose „sreću“.

Zagovaraju se politike „pravedne“ raspodele vremena jer će ona, navodno, povećati produktivnost, smanjiti stres i poboljšati kvalitet života.

U zemlji koja (sad već) krvari od nestašice radne snage ogroman broj radno sposobnih građana Srbije (od 24 do 35 godina) oslanja se na roditelje ili vladu da ih finansijski podrže dok istovremeno trabunja o potencijalnom stresu na poslu zbog kojeg izbegavaju da rade i radije biraju ulogu zgubidana.

Činjenica da je posao danas postao veća borba (zbog konkurencije znanja i veština) nije, međutim, razlog da se na njega gleda kao na nešto što treba izbegavati. U stvarnosti, zaposleni rade manje sati nego ikad a golim okom vidljiva je kriza produktivnosti koja postaje ozbiljan ekonomsko-društveni problem.

Zato Srbiji danas ne treba više saveta o postizanju ravnoteže između posla i privatnog života, nego više prosvetiteljskog zalaganja za naporan rad i standarde izvrsnosti.

Rad donosi važne vrline – dostojanstvo, vrednost, marljivost, produktivnost i najbolji je put iz siromaštva.

U radu svake vrste pojedinac otkriva svoj smisao i svrhu. Rad je ospoljenje identiteta.

Rad (praxis) određuje pojedinca a ne hedonizam. Čovek je proizvođač, kreator, inovator i nemoguće je da njegov rad nije deo njegovog identiteta.

Otuda je nejasno zašto današnji srpski levičari osporavaju tu bazičnu marksističku tezu i ne neguju kult rada kao vrhunsku vrednost.

Na tu činjenicu ukazuju i neki od pravovernih levičarskih medija kritikujući model u koji se pretvorio ovogodišnji Praznik rada.

Veliko desetodnevno plandovanje, ždranje i devastiranje prirode proglasili su svetogrđem novokomponovane radničke klase kojoj ništa više nije sveto.

Srbiji ne treba više propovedi o idolima statusa i bogatstva (čega su pune novine i društvene mreže), nego briga zbog nedostatka poštovanja rada, jer to nepoštovanje podriva razvoj talenata.

Posao i društveni život su korelati, a ne kontraindikacije, kako to uporno zagovaraju levičarska politika i kultura.

Ni predsednik države, ma koliko se trudio da ostavi utisak zagovornika radne etike, ne gleda na rad kao na vrlinu.

Da gleda, nikako se ne bi odlučio da za „prvomajski desert“ kao ministra rada servira master istoričara i „poznatog TV analitičara“ svetskih zbivanja.

Ništa u dosadašnjoj karijeri, osim servilnosti vođi i vladajućoj partiji, ne preporučuje tog „stručnjaka“ za ministra rada.

Odluka predsednika države ipak je previše veliko poniženje svih građana, ne samo radničke klase, i dokaz namirivanja partijskih sledbenika.

Nova, prvomajska vlada ima još zanimljivih detalja i ministar rada nije jedini „biser“.

Na primer, ministar (odnosno, ministarka) privrede. Predsednik države, kad god mu politika (naročito spoljna) ne ide na ruku, ne prestaje da priča o privredi kao ključnoj odrednici Srbije, jedinoj svetloj tački njegove vladavine i zamajcu liderske pozicije naše države u regionu a i šire.

Utoliko je pre bilo za očekivati da predsednik za ministra privrede izabere nekog „kapitalca“, neku „tešku glavu“ koja će u nesigurnim međunarodnim okolnostima usmeravati brod srpske privrede u pravom smeru.

Ali, avaj. Svaki novi ministar privrede (ekonomije), posle Dušana Vujovića, dokaz je naprednjačke namere za odumiranjem privrede. Seća li se bilo ko nekog poteza vrednog divljenja (da ne govorim o reformskim merama) Anđelke Atanasković ili Slobodana Cvetkovića, da spomenem samo najsvežije primere ministara privrede.

Ono što odmah upada u oči je veličina vlade, koja sa svakim novim mandatom pod naprednjacima postaje sve glomaznija i suprotna obećanjima s početka njihove vladavine da će biti sve manja i efikasnija.

Ispostavilo se, nažalost, da su u proteklih 12 godina tekla dva paralelna procesa koja su odredila nezdravu sudbinu srpske ekonomije – državna administracija bila je sve brojnija a institucije sve nemoćnije.

Nije, međutim problem samo u glomaznosti (31 portfelj) nove vlade.

Mnogo više zabrinjava njena metastaza upravljanja na sve šire oblasti društva i privrede i po tome bi se mogla opisati kao „margarin vlada“, koja se u sve meša.

Primer je osnivanje Ministarstva za javna ulaganja. Ne samo da je nastalo iz Kancelarije za javna ulaganja, nego je povereno čoveku od posebnog predsednikovog (i partijskog) poverenja kroz čije će ruke prolaziti milijarde evra (dolara) i koji će biti moćan i ključni regulator tržišta.

Ministar će, deljenjem novca iz tog „bunara“, nagrađivati jedne i kažnjavati druge privredne grane, kompanije, biznismene i preduzetnike i određivati njihovu sudbinu.

Umesto da jača efikasnost državnih investicija i pojačava kontrolu javnih ulaganja, jer su se pokazale kao „rak rana“ dosadašnjeg načina finansiranja javnih radova, naprednjaci osnivaju ministarstvo i na njegovo čelo šalju partijsku uzdanicu.

Gušenje tržišta i širenje nadležnosti vlade očajna je poruka za preduzetnike i sve poslovne ljude. Vlada istrajava na pogrešnom konceptu da novac stvara birokratija a ne privatni biznis.

Cenu te prevare plaćaju i tek će plaćati svi građani iako mnogo naivno veruju da je vlada ta koja ih spasava.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.