Radikalska pamet u nuklearnom reaktoru

Duboko smo zagazili u 21. vek a još nismo sišli s prve srpske železničke pruge i dalje stojimo pored voza iz 1884. godine koji tutnji između Beograda i Niša.

Kad god naiđe neki novi modernizacijski „voz“, neka industrijska i tehnološka novotarija, deremo se šta će nam rudnik i flotacija, fabrika (bilo čega), mini hidroelektrana, vetroturbina, nuklearka… i kukamo kako nije dobro da na velika vrata puštamo strane sile da nam uđu, okupiraju i unište državu, kako ćemo postati nadničari stranih industrijalaca i kapitalista, kako su ponuđena rešenja skupa, kako ulazimo u kolonijalno ropstvo, kako nam preti desetkovanje stanovništva i kako će nam zbog toga žene postati nerotkinje.

Retorika Nikole Pašića („šta će nama železnica“) i zatucanih rusofilskih radikala iz 19. veka nikad nije bila življa i tako široko rasprostranjena u javnom prostoru kao danas u Srbiji.

Da je živ, Pašić bi bio ponosan na brojnost politički raznolikih istomišljenika koji bi da zaustave progres u ime očuvanja „zdrave“ palanačke i opančarske Srbije.

Atmosfera stvorena najavom ukidanja zakona starog 35 godina, kojim je uveden moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana u ondašnjoj Jugoslaviji, kao da sugeriše „živ je Baja, umro nije“.

I opet se, kao pre 140 godina zbog železnice, sličnom radikalskom argumentacijom digla „kuka i motika“ protiv ukidanja moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana u Srbiji.

Pašićevi radikali govorili su da će izgradnja železnice „dovesti do nezadovoljstva naroda“, a današnji pašićevci kažu da će najava izgradnje nuklearki „dovesti do velikog nezadovoljstva građana“.

(Usput, ne sećam se kao novinar-pripravnik da je bilo galame i protesta koji bi svojim intenzitetom naterali Titovo komunističko rukovodstvo da 1973-75. godine prošlog veka odustane od izgradnje nuklearne elektrane Krško.)

Za uvođenje železnice u 19. veku, kao projekta evropeizacije, Srbiju su naterale evropske države posle Berlinskog kongresa.

Nedavni (martovski) samit Međunarodne agencije za atomsku energiju u Briselu, posvećen viziji i planovima korišćenja nuklearne energije za postizanje neto nulte emisije štetnih gasova i promovisanje održivog razvoja, pokazao je da nove globalne okolnosti teraju Srbiju da (i većinu država u svetu) o nuklearnoj energiji razmišlja kao o modernizacijskom i bezbednosnom imperativu.

Rat u Ukrajini i ratna kriza na Bliskom Istoku, koji su u prvi plan isturili energetsku bezbednost, naterali su mnoge države da redefinišu odnos prema nuklearnoj energiji, što se jasno videlo na svetskoj konferenciji o klimi UN COP28 u Dubaiju kad je grupa od 20 država pozvala na veće korišćenje atomske energije kako bi se smanjila zavisnost od fosilnih goriva i zahtevala da se kapacitet nuklearnih elektrana širom sveta do 2050. utrostruči u poređenju sa nivoom iz 2020.

Vrlo brzo Srbija će se, zbog brzog rasta potrošnje privrede i domaćinstava, suočiti s nepremostivim gepom u snabdevanju električnom energijom. Muka nas tera da tražimo rešenja i otuda žestok i opravdan pritisak na kreatore ekonomske i energetske politike.

To je, između ostalog, i bezbednosno pitanje. Drugo bolno suočavanje vezano je za tranziciju srpske energetike sa korišćenja fosilnih goriva (termoelektane na ugalj proizvode 70 odsto električne energije), kao jednog od najvećih evropskih emitera štetnih gasova, na proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora (voda, sunce, vetar, uranijum).

To je već pitanje modernizacije. Nuklearne elektrane u tom kontekstu prestaju da budu tabu tema i stižu na dnevni red političke agende, problematizujući Zakon o moratorijumu izgradnje iz 1989. godine.

Jer, vremena i okolnosti u svetu su se drastično promenili i prilika je za kopernikanski obrt ako se želi dobrobit za građane i privredu.

A već za godinu i po dana građane i privredu čeka neprijatno suočavanje s visokim troškovima (CO2 taksa) koje će morati da plate zbog emisije štetnih gasova iz domaćih elektrana na ugalj.

Srpske kompanije koje izvoze u EU moraće do 2026. godine samo da prijavljuju emisiju ugljen-dioskida koji se oslobađaju njihovi proizvodni procesi. Posle toga počinje obaveza plaćanja poreza za emitovani ugljen dioksid.

Nova taksa znači i da će proizvodi srpske industrije biti skuplji na tržištu EU, odnosno da će srpska privreda biti manje konkurentna.

Realna je opasnost da strani investitori, koji su u svoje poslovne računice ugrađivali nisku cenu električne energije, budu prinuđeni da preispitaju svoje poslovanje u Srbiji.

Po proceni stručnjaka, CO2 taksa godišnje će koštati građane i privredu Srbije između milijardu i po i dve milijarde evra.

Srbiji nije više potreban zakon koji zabranjuje izgradnju nuklearnih elektrana.

Prevaziđen je, kao i pre 15 godina (u okviru seče propisa) ukinut jugoslovenski Zakon o proizvodnji soli u morskim solanama.

Živimo u svetu koji je drastično drugačiji od onog iz 89. godine.

Srbiji trebaju i nuklearne elektrane kao deo raznolikog sistema proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora.

Besmisleno je da se debata, koja je u srpskoj javnosti počela naopako posle Samita u Briselu, fokusira na produžavanje zabrane nuklearki.

Njen cilj morao bi da bude traganje za najkvalitetnijim i najracionalnijim rešenjima u izgradnji objekta od strateškog nacionalnog značaja, što nuklearna elektrana i jeste.

Za početak debate, od neprocenjive je važnosti, recimo, upozorenje da nuklearka ne sme da bude projekat kao EXPO27, ona nije tema za šićardžijsko političko potkusurivanje niti prilika za ustupke inostranim ličnim prijateljima (novokomponovanoj „braći“) a najmanje šansa za finansijsko ugrađivanje vladajuće političke i njoj bliske poslovne elite.

S obzirom da je korišćenje nuklearne energije u mirnodopske svrhe pod budnim okom međunarodne zajednice, tender za izgradnju, opremanje i finansiranje nuklearne elektrane mora biti organizovan po najboljim svetskim praksama i najvišim standardima.

Zato taj posao mora da bude prepušten stručnjacima i iz njega isključeni političari. Naročito je važno da se iz tog posla udalji aktuelni predsednik Srbije a u novi zakon ugradi posebna klauzula kojom će se doživotno zabraniti izvesnim „Grčićima“ da budu birani za direktora nuklearne elektrane.

Nevažno je da li će srpsku nuklearku graditi i njome upravljati strani ili domaći stručnjaci (podsećanja radi, prvu srpsku železničku prugu gradili su Nemci i Mađari).

Argument današnjih protivnika nuklearnih elektrana da Srbija nema školovane stručnjake koji bi se bavili njihovom izgradnjom i kontrolom rada neodoljivo podseća na argumente Pašićevih radikala pre 140 godina da „Srbija nema vešte ruke, niti intelekta da izgradi železnicu“.

Od Pašića je preuzeto i podsticanje nezadovoljstva stanovništva širenjem straha od (ne)bezbednosti nuklearke i njene kobne opasnosti po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

U tom kontekstu bilo bi zanimljivo čuti mišljenja stručnjaka iz Slovenije i Hrvatske i običnih ljudi iz pograničnog područja dve države šta misle o uticaju nuklearke Krško na zdravlje i životnu sredinu.

A da ne govorimo da su od završetka izgradnje Krškog 1983. godine do danas tehnologija i standardi bezbednosti za nuklearne elektrane neverovatno unapređeni.

I kad sam već kod graničnog područja, 25 godina verujem u ideju da Hrvatska i Srbija, uz finansijsku i stručnu podršku Evropske unije, treba zajedno da grade nuklearnu elektranu na Dunavu.

Iako ima simbolike u toj ideji, preovlađujući je interes energetske sigurnosti, toliko važan za nadolazeća nesigurna vremena.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.