Rast iz znanja, ne iz zemlje

Ovako je pre neki dan predsednik Srbije objasnio kako su on i njegova administracija pogrešili, dozvolili da „ulica pobedi“ i Srbija ne iskoristi jednu od svojih komparativnih prednosti. Nije samo litijum komparativna prednost Srbije. Geologija je obdarila našu državu mnogim rudama i minerala, naročito zlatom, bakrom i ugljem.

Priroda nam je dala plodnu zemlju, obilje pitke vode i bujne šume. Hidropotencijal za proizvodnju električne energije takođe je naša komparativna prednost, baš kao i geografski položaj koji nam je podario put između Evrope i Bliskog istoka.

Decenijama Srbija solidno živi od komparativnih prednosti koje nam je dala priroda, a da se srpska privreda (ekonomija) ne pretrže previše u korišćenju znanja, inovacija i preduzetništva u stvaranju novog bogatstva. I tako je bilo dok ekonomska kriza, izazvana pandemijom korona virusa i agresijom Rusije na Ukrajinu, nije ogolila godinama nagomilavane, uspešno skrivane i nerešavane strukturne probleme. Ti problemi stavili su državu pred ozbiljan posao – da razbija tvrdokorne nasleđene dogme i traži koncepte za novi rast.

Šokantno je za deo političke i laičke javnosti, sklone naprednjačkom avanturizmu, delovalo priznanje premijerke da je ekonomski rast u Srbiji ozbiljno ugrožen i da je Vlada kriva za to. I pored priznanja nikako ne treba amnestirati premijerku i njoj slične za dojučerašnje busanje u grudi kako je Srbija evropski lider po privrednom rastu.

Ako je premijerka priznala neuspeh vlade u kreiranju ekonomskog rasta u sred političke krize i žestokog nezadovoljstva građana nasiljem (institucionalnim, uličnim, vršnjačkim) u zemlji, onda je zaista poslednji trenutak za temeljnu prekretnicu koja treba da obezbedi novi paket rasta kao odgovor na godinama nerešavane strukturne probleme srpske ekonomije. To, naravno, nije posao za aktuelnu vlast, jer ona nije dorasla tom zadatku.

Tekst nije slučajno počeo pričom o komparativnim prednosti Srbije u stvaranju nove vrednosti. Ako je sada neophodna prekretnica, onda je i legitimno pitanje da li je koncept komparativnih prednosti (koje nam je podarila priroda i što nužno počiva na opadajućim prinosima, kako bi rekao David Rikardo) zastareo i prevaziđen jer ne omogućava povećanje bogatstva zemlje?

I da li je idealan trenutak da Srbija napravi preokret i svoju ekonomsku snagu i bogatstvo gradi na konkurentskoj prednosti (onome što stvaraju ljudi – tehnologija, inovacije, novo znanje, preduzetništvo ali i institucije)? Da li od sad pa, recimo, do 2050. godine, prioritet mora biti ekonomska konkurentnost? Znači li to da ključni razvojni resurs zemlje treba da bude konkurentnost kompanija i institucija? Odgovor na sva pitanje je – da.

Srbija nikad nije imala nacionalne šampione na globalnom tržištu. Nije imala ni preduzeće, ni proizvod koji bi po svojim karakteristikama (i cenom) bili svetski tržišni lider.

Nijedan srpski proizvod nije uspostavio svetski standard kao merilo kvaliteta ili cene. Kao što je, na primer, slučaj sa hrvatskom kompanijom „Rimac automobili“ i njenim automobilom „Nevera“.

Srpska privreda nije poznata ni kao mesto na kojem cvetaju inovacije. Dugo već ne postoji proizvod za koji se može reći da je srpska inovacija od globalnog značaja. Od 128 zemalja na „Globalnom indeksu inovacija“ (autor: The Global economy), Srbija je na zabitom 55. mestu sa 32,3 poena (upola manje od prvoplasirane Švajcarske), a na 34. mestu „Evropskog indeksa inovacija“ (samo sedam mesta od poslednje Albanije).

Po broju ukupno odobrenih patenata u 2022. godini, Srbija je sa skromnih osam odobrenih patenata u društvu sa Marokom, Belorusijom, Libanom i Jermenijom i daleko iza Mađarske i Sovenije (60), Grčke (73), Češke (136), Poljske (147), Austrije (1.029) i Finske (1.500).

Na lista „Globalni indeks znanja“ Srbija je na 42. mestu (rangirano je 132 zemlje) i iza je Estonije, Slovenije, Slovačke, Mađarske, Hrvatske, Bugarske i Crne Gore.

Na listi „Globalni indeks konkurentnosti talenata“ za 2022. godinu (autori: INSEAD i Portulas institute) na kojoj je rangirano 90 država, Srbija zauzima 52. mesto sa 44,9 bodova i društvo joj prave Mauricijus i Trinidad i Tobago. Poslednja Namibija ima 35,5 bodova. A od nama nekad sličnih država – Češka je na 21. mesti sa 60,9 bodova, Slovenija na 28. mestu sa 58,3 boda, Slovačka na 35. mestu sa 51,3 boda, Mađarska na 37 mestu sa 51 bodom, Poljska na 39. mestu sa 50,2 boda, Hrvatska na 46. mestu sa 47,2 boda i Crna Gora na 47. mestu sa 46,8 bodova.

A na „Svetskoj rang lista konkurentnosti“ za 2022. godinu (autor: švajcarski Međunarodni institut za razvoj menadžmenta) među 100 država – nema Srbije. Slovenija je na 38. mestu, Hrvatska na 46. mestu, Rumunija na 51. a Bugarska na 53. mestu.

S nesposobnom, neodlučnom, slabo obrazovanom i korumpiranom vlašću Srbija je zrela za nestabilnost. Moraju se ojačati nove snage ekonomskog rasta.

Prekretnica je moguća ako se u prvi plan stave konkurentnost kompanija i institucija i ako se i jedne i druge oslobode tutorstva države. Takav pristup zahteva poresku politiku koja će podsticati (merama, a ne novčanim stimulacijama) domaće poslovne ljude da što više investiraju. Potrebna je manja, jeftinija i efikasnija birokratija.

Neophodna je energetska tranzicija čiji je cilj prekid potpune zavisnosti od Rusije i usmerenje kao obnovljivim izvorima. Potreban je moderan zakon o imigraciji da reši nedostatak kvalifikovanih radnika u mnogim sektorima.

Ekonomski rast ne može se zdravo finansirati državnim novcem obezbeđenim iz javnog duga. Ekonomski rast moguć je samo povećanjem privatnih ulaganja domaćih preduzetnika.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.