Rast u herbarijumu uvenulih institucija

Nad ovim pitanjima treba da se zamisle oni koji su tu temeljnu instituciju društva doveli pod sumnju. Katastar je stub pravne države i garant vlasništva. Ako se u njega sumnja, onda državi nedostaje jedan od ključnih motora privrednog rasta jer se nesigurnost i neizvesnost uvlače na tržište.

Svedoci smo da već izvesno vreme Komisija za zaštitu konkurencije (sprečavanje monopola) ćuti na optužbe da jedna kompanija u većinskom državnom vlasništvu na tržištu maltretira konkurente tako što uz pomoć većinskog vlasnika stiče monopolsku poziciju. Indikativno je ćutanje. Bilo bi mnogo važno da Komisija nešto kaže, bilo šta, pa i da u tom slučaju nema monopola. Jer, ako nema konkurencije i ako država protežira miljenika čiji je suvlasnik, onda Antomonopolska komisija ne pomaže privrednom sistemu da generiše ekonomski rast.

Pre neki dan Svetska banka pozajmila je Srbiji 30 miliona dolara da podigne iz mrtvih finansijsko tržište – Beogradsku berzu i Centralni registar hartija od vrednosti („jačanje relevantnih institucija tržišta kapitala“) koje vlast sistematski uništava najmanje jednu deceniju. Svetska banka podseća da je tržište kapitala od presudnog značaja za dugoročni i održiv privredni rast Srbije. Ne pamti se da je na Berzi u proteklih dvadeset godina neka kompanija pribavila kapital za povećanje poslovanja i razvoj.

Berza je prirodno, tržišno čistilište za neuspešne kompanije i nagrada za uspešne da pribave kapital za novo poslovno napredovanje. Mediji su često izveštavali da je Centralni registar HoV, uz pomoć vlasti a za račun omiljenih biznismena, učestvovao u devastiranju tržišta kapitala čime je ekstremno snižen nivo zaštite investitora. A kad nema zaštite, nema ni rasta.

Ni Narodna banka, kao centralna institucija finansijskog sistema, nije se pretrgla u treniranju svog nezavisnog statusa. Ali se zato njena šefica trudi da u svakoj prilici istakne i preuveliča zasluge predsednika države u suzbijanju inflacije, očuvanju kursa dinara i stabilnosti finansijskog sistema. Predsedniku se ta uloga usladila pa sad suvereno arbitrira u finansijskom sistemu.

Tom herbarijumu uvenulih institucija treba dodati i Državnu revizorsku instituciju, zamišljenu da, u ime poreskih obveznika, „češlja“ poslovanje države, njenih preduzeća, agencija… Ako ne sve, onda bar najveći deo revizija koje je do sada uradila DRI bilo je mrtvo slovo na papiru. A nije da nije otkrila krupne malverzacije u Vladi, ministarstvima, državnim preduzećima… koje su morale da se završe krivičnom odgovornošću nosilaca javnih funkcija.

Sve spomenute institucije osnovane su s isključivom namerom da obezbede ambijent za nesmetano poslovanje i privredni rast i da ojačaju kapacitete društva da spreči preveliki uticaj državnih organa i političkog voluntarizma u ekonomiji (glavnih pokretača korupcije).

U demokratskim i tržišno uređenim državama motor privrednog razvoja nije pojedinac – makar on bio i predsednik države – nego institucije. Uloga institucija u Srbiji, nažalost, postajala je sve minornija kako je jačala vlast predsednika države koji se nametnuo kao ključni akter u ekonomskim odnosima i suštinski arbitar na tržištima.

Minimiziranje institucija i maksimiziranje predsedničke vlasti znatno je uticalo na stopu privrednog rasta Srbije. Fiskalni savet je još 2019. godine tragao za uzrocima zaostajanja privrednog rasta Srbije i izračunao da je od mogućeg rasta od pet odsto Srbija ostvarila rast od samo tri odsto a da je dva procenta rasta izgubila zbog slabih institucija.

Naravno, nisu samo slabe institucije krivac za slab privredni rast. Ima još unutrašnjih i spoljnih faktora, među kojima dominiraju globalne krize: zdravstvena, ekonomska i geopolitička.

U pripremi dokumenata ekonomske politike za ovu godinu vlast je isključivo spominjala te uzroke koji onemogućavaju veći rast srpske privrede. Licitirajući s visinom rasta ekonomije u ovoj godini vlast je zaboravila ili namerno prećutala taj detalj – da će rast uvek biti manji nego što to omogućava kapacitet srpske privrede sve dok ne ožive institucije tržišta i pravne države.

Nije, dakle, važno da li će ovogodišnji rast srpske privrede biti 1,3 ili 3,2 odsto. Pitanje je zašto rast nije 12 odsto i šta privredu sputava da ima toliki rast? Jer, Srbija se s rastom od dve-tri odsto ni za narednih 30 godina neće priključiti evropskim državama po snazi svoje ekonomije i po standardu građana. Srbiji danas – kao nekada Kini, Južnoj Koreji, Singapuru – treba kontinuirani dvocifreni rast bar u jednom petogodištu da bi izašla iz kruga siromašnih evropskih država.

Kreatori ekonomske politike ubeđivaće javnost da je toliki rast nemoguć zbog svetske krize, ali brojne države pokazuju da je i to moguće. Prema podacima Svetske banke Monako je 2021. godine imao ekonomski rast 21,6 odsto, Gvajana 20,1 odsto, Panama 15,3 odsto, Moldavija 13,9 odsto, Irska 13,6 odsto a Peru 13,3 odsto.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.