Sezona lova na tajkune

U lovu je dozvoljena upotreba svih vrsta džebane jer su lovina „tajkuni i lopovi“, već označeni kao „okupatori“, „pohlepni varvari“ i „beskrupulozni nasilnici“ a među metama su i „kolaboracionisti tajkunskih okupatora“. Sve te štetočine treba istrebiti pa su lovcima, ali i lovokradicama, dozvoljene sve tehnike lova (ako treba i zapaliti šumu, odnosno Srbiju), jer cilj je odstreliti što većeg kapitalca i očisti zagađeni okoliš. Neće se uzeti za zlo ako manje iskusnom lovcu slučajno zadrhti ruka pa odstreli i neku sitniju „zverku“, za koju važi lovostaj.

Nije ovo ni prva, ni poslednja histerična hajka na srpsku poslovnu elitu. Kod nas se koristi svaka prilika da se zapljunu i zapi..ju preduzetnici i biznismeni i da im se natovari krivica za svačiju pojedinačnu muku ili kakvu opštedruštvenu nevolju.

Ovako u praksi izgleda najnoviji slučaj lova na tajkune.

Izvesno vreme jedan od domaćih privrednika-kapitalaca obeležen je i proglašen za štetočinu te je tako postao poželjna i legitimna lovina pa se sve čini da se istera na čistinu i lakše odstreli. Mesto hajke je šabački revir, lovci su „ekološki“ aktivisti, meta je vlasnik kompanije Elixir grupa (lider u proizvodnji mineralnih đubriva), a cilj je zatvoriti njegove fabrike u Šapcu i Prahovu kao „trovače“ životne sredine. Po svaku cenu, pa i po cenu štete za domaće paore i spoljnotrgovinski bilans države.

Svaki dobronameran pokušaj te kompanije da u okviru svog shvatanja društvene odgovornosti pomogne u zaštiti okoliša dočekuje se zlurado i „na nož“ od onih koji bi takvu ponudu – ako im je stalo da čistijih vode, zemlje i vazduha – trebalo oberučke da prihvate i kao prilika da se firma optuži za razna ekološka, uglavnom nedokazana nepočinstva.

Tako je bilo i pre neki dan kad je Elixir ponudio gradu Šapcu da izdvoji 250.000 evra i kupi automatsku mernu stanicu za očitavanje zagađenja vazduha. Ponuda je izazvala, kako javljaju mediji, „burne reakcije dela javnosti i negodovanje ekoloških i građanskih inicijativa“. Zašto, zaboga? Sve te „inicijative“ protive se da Elixir Grupa finansira merenje zagađenja vazduha jer je „poznata po tome što su se njene opasne materije nedavno izlivale po prugama u Srbiji“.

Očigledna je aluzija na težak incident s decembarskim curenjem amonijaka iz prevrnutih železničkih cisterni u Pirotu, ali je to i podla insinuacija jer amonijak jeste Elixirov, ali to nikako ne znači da je ta kompanija odgovorna za ekološki incident i dva smrtna slučaja.

Uzroci i lanac odgovornosti mnogo su širi – od stanja pruge do kvaliteta vagona. Poznato je, naime, da prugom upravljaInfrastruktura železnice Srbije, da je prevoznik Srbija kargo a da su vagoni iznajmljeni od dve strane (Atir reil i VTG Hamburg) i jedne domaće firme (Srbija kargo). Uzroke ovog teškog akcidenta i moguće odgovornost operatera, prevoznika, vlasnika cisterni ili tereta tek treba da utvrdi istraga nadležnih državnih organa. Posle tog incidenta kompanija Elixir oglasila se i najavila želju da ubuduće amonijak prevozi brodovima a ne vozom.

Uglavnom, krunski argument protivnika šabačke merne stanice i kompanije Elixir mogao bi se sažeti u stavu „mali su oni donatori koliko su veliki profiteri i zagađivači“ i optužbi da kompanija „krši ekološke i sve druge propise“.

Nekako u isto vreme hajka na Elixir dobila je i političku težinu, optužbom da su „zatvorenici Kazneno-popravnog zavoda Šabac već šest meseci angažovani da tri puta nedeljno lopatama skupljaju kancerogeni otpad u kompaniji Elixir i da po izlasku iz pogona povraćaju, imaju opekotine po rukama i curi im krv iz nosa“.

Iz kompanije je promptno stigao demanti: „Apsolutna je laž da je bilo ko imao ikakve zdravstvene probleme tokom ili usled radnog angažovanja u Elixir Zorki“ i poziv nadležnim organima da ispitaju ove optužbe. Iz iste političke kuhinje nekoliko dana ranije stigle su zlosutne najave da bi skladištenje otpada u privatnoj kompaniji Elixir „moglo da otruje i uništi Šabac“ i eksplicitni zahtev da joj se ne sme dozvoliti da skladišti opasne materije iz cele Evrope na obali Save.

Ko bi mogao da ostane ravnodušan posle ovako apokaliptičkog predviđanja?

U hibridnom odstrelu Elixir grupe učestvuju razni dušebrižnici šireći histeriju o „šabačkom Armagedonu“ i koristeći se različitim metodama.

Tako se početkom novembra društvenim mrežama širila optužba na račun Elixira za aktuelno zagađenje vazduha, pa je kompanija bila primorana da objavi kako to nije istina jer fabrika tih dana nije radila zbog remonta postrojenja i odmah pozvala građane da zajednički utvrde sve izvore zagađenja u gradu.

Da bi prekinula kampanju zastrašivanja javnosti o „kamionima otrova koji prolaze kroz grad“ kompanija je krajem oktobra prošle godine organizovala tribinu na kojoj je objasnila da otpad koji skladišti, reciklira i koristi za proizvodnju đubriva nije medicinski, nije radioaktivan, nije infektivan, nije lako zapaljiv i da se neće uvoziti iz EU.

Elixir grupa ponudila je okupljenim građanima da obiđu njena odlagališta otpada i na licu mesta uvere se da je otpad bezbedno odložen. Kompanija je pristala i na predlog lokalnih ekologa na nezavisni monitoring potencijalnog zagađenja, koji bi ekološka udruženja sprovodila nenajavljeno i s posebno opremljenim dronovima.

Ali, sve to džaba jer su pojedini aktivisti ispred fabrike organizovali performans, prozivajući Elixir za „pranje prljavog obraza“.

Zanimljivo je da svaka ponuda Elixira, koja ide za tim da uveri građane u stvarno stanje stvari na terenu i da poboljša kvalitet vazduha (vode i zemljišta) u gradu, nailazi na rezolutno odbijanje onih koji se busaju u grudi kao jedini zaštitnici šabačke životne sredine.

Zašto se Elixir doživljava kao neprijatelj s kojim se ne pregovara, osim da mora da prihvati ultimatum i zatvori fabriku? Zašto kompanija, koja ne krije da u proizvodnom procesu za dobijanje NP, PK i NPK đubriva koristi opasne materije ne bi, svesna svoje društvene odgovornosti, bila ravnopravan učesnik u zaštiti vazduha, vode i zemlje u lokalnoj zajednici (i na državnom nivou)?

Zašto joj se sinhronizovanom kampanjom onemogućava da bude društveno odgovorna ako to želi? Zašto ekološki aktivisti – ako im je stalo do zdrave životne sredine – ne bi kao minimalni zajednički pregovarački ulog prihvatili ponudu Elixira i udruženim snagama radili na popravljanju i zaštiti šabačkog eko sistema.

Odgovor nije lako naslutiti, osim ako se iza hajke na kompaniju ne krije animozitet prema njenom vlasniku – „tajkunu“, „okupatoru“, „nasilniku“ i „varvarinu“.

Na takav zaključak mogao bi da navede i jedan detalj.

Naime, kompanija Elixir Zorka-Mineralna đubriva dobila je 10. avgusta 2021. godine privremenu integralnu dozvola za probni rad postrojenja za skladištenje i tretman neopasnog i opasnog otpada. Važnost dozvole istekla je 10. avgusta 2022. godine, ali u rešenju nadležnog Ministarstva postoji klauzula koja važnost dozvole produžava za još 240 dana od isteka probnog rada. Dakle, do 10. aprila 2023.

Taj datum se približava. Da li u međuvremenu treba učiniti sve da vlasniku Elixir grupe ne bude produžena dozvola? I po svaku cenu?

Da li onima koji tako misle nije važno da li su proizvodna postrojenja Elixira stvarno bezbedna i šta treba učiniti zajedničkom akcijom kompanije, države, građana i ekoloških aktivista da fabrika (ako je potrebno) bude još više bezbedna, da radi, da zapošljava stotine radnika i proizvodi toliko neophodno i deficitarno đubrivo.

Je li nekome zaista jedino važno da taj „beskrupulozni okupator“ i „pohlepni varvarin“ propadne?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.