Slučaj hrvatskog Agrokora: Čuvaj se državne ruke

Iako formalno ugašen (izbrisan iz sudskog registra) pre skoro dve godine, Agrokor vlasnika Ivice Todorića tek je pre neki dan konačno umirovljen. Kompanija-naslednica Fortenova, nastala pre sedam godina državnom otimačinom (nacionalizacijom, konfiskacijom) Agrokora, prodata je za 660 miliona evra firmi Open Pass čiji je vlasnik Pavao Vujnovac. Hrvatska je, uz opšte odobravanje javnosti oterala „gazdu Todorića“ i dopala ruku „gazdi Vujnovcu“. Jednog najbogatijeg Hrvata, koji je bio trn u oku svima, zamenio je drugi najbogatiji Hrvat zbog koga još nikome nije zasuzilo oko. Sa svojom kompanijom Energia Naturalis (ENNA grupa – trgovina gasom i električnom energijom, željeznički kargo prevoz, agrobiznis, maloprodaja, Luka Ploče) i kupljenom Fortenovom (93,78 odsto vlasništva), Vujnovac se ozbiljno kandidovao za najbogatijeg Hrvata (mogao bi preteći vlasnike IT kompanije Infobip i vlasnika autokompanije Rimac Bugati).

Krug se zatvorio. Odiseja Agrokora je završena.

Ostala je pouka, važna, gorka i uznemirujuća. Ali, ne ona koju je izrekao Fabris Peruško, član Upravnog odbora i glavni izvršni direktor Fortenova grupe, povodom završetka rada vanredne uprave: „S pravom možemo biti ponosni na zaključenje jednog od najvažnijih privrednih procesa ikada vođenih u Hrvatskoj“. To je kurtoazna, nazdravičarska poruka namenjena širokim narodnim masama. Prava poruka zvuči drugačije. Slučaj Agrokor pokazao je zastrašujuću istinu – ko je pravi gazda Hrvatske.

Moguće je da se ništa od opisanog ne bi dogodilo da se pre sedam godina nije umešala duboka država i od Todorića, kao vlasnika, otela njegov Agrokor, koji je u najboljim danima vredeo između 1,5 i dve milijarde evra. Istina, Todorić i Agrokor imali su i pre 2017. godine problema u poslovanju, najpre s visokom zaduženošću.

Pretile su nezadovoljne ruske banke kao kreditori zbog sporog vraćanja zajmova, protestovali su poverioci, bunili su se dobavljači kojima se kasnilo s plaćanjem, padao je kreditni rejting i Agrokor je bio ozbiljno uzdrman. Ovde je mesto za malu digresiju: u sličnim problemima s dugovima bio je nekoliko godina ranije i Todorićev beogradski prijatelj Miroslav Mišković, koji je to rešio prodajući „zlatnu koku“, trgovački lanac Maxi, belgijskom Delezu za nešto manje od milijardu evra što mu je omogućilo da se razduži, stabilizuje poslovanje Delta holdinga i povrati poverenje finansijskih tržišta.

Todorić, međutim, nije bio spreman da proda svoj trgovački lanac Konzum da bi relaksirao poslovanje Agrokora nego je koketirao s državom da mu finansijski pomogne kako bi se izbegla pretnja prelivanja krize iz najveće hrvatske kompanije na privredu zemlje. Država je to odbila, navodno, u ime tržišne privrede, ali nije bila gadljiva da nacionalizuje Agrokor, donoseći antiustavni „Zakon o postupku vanredne uprave u trgovačkim društvima od sistemskog značaja za Hrvatsku“ (tzv Lex Agrokor), kome se žestoko protivio Petar Miladina, profesor zagrebačkog Pravnog fakulteta. Bio je među retkima.

U slučaju Agrokora, država se pokazala kao sila prinude, koja uz žestoku propagandu („Agrokor bankrotirao jer ga je pokrao Todorić, ugrožena je privreda zemlje i hiljade radnih mesta“), može da naruši slobodno tržište i ugrozi svetost privatne svojine. Država je ta sila koja nekažnjeno može da jednog biznismena kažnjava a drugog nagrađuje, umesto da to radi tržište. Tek će vreme i minuciozne analize (ako ih ikad bude) pokazati da li je u slučaju Agrokora država zaista bila uznemirena zbog mogućeg poremećaja u hrvatskoj privredi ili su pojedinci iz duboke države slom Agrokora videli kao priliku za sebe. Radikalnije pitanje glasi: da li je postojao udruženi poduhvat i predumišljaj da se otme Agrokor i otera njegov vlasnik Ivica Todorić? Odnosno, da li je briga za opšte dobro bila popločana ličnim interesima a javnost kljukana besmislicama o vlasniku koji je pokrao vlastitu kompaniju.

Sled događaja i slaganje kockica – od odluke države da razvlasti iz Agrokora „narodnog neprijatelja i tajkuna“ Todorića do prodaje Fortenove drugom „tajkunu“ Vujnovcu – kao da sugerišu postojanje takvog plana duboke države. Nezaobilazna figura u tom poduhvatu bila je Martina Dalić, potpredsednica vlade, ministarka privrede i šefica neformalne ad hoc formirane grupe BORG čiji su članovi najprije učestvovali u pisanju Lex Agrokora, a potom dobijali unosne milionske savetničke i pravne poslove od prinudnog upravnika Ante Ramljaka i privremene uprave Agrokora koje je postavila vlada.

Naravno da su oni koji su pisali Zakon mogli da ga prilagođavaju sebi jer su imali interes i da su bili u prilici (koju nisu propustili) da prodaju povlašćene informacije povlašćenim zainteresovanim igračima. Mediji su, primera radi, zabeležili slučaj advokata Borisa Šavorića, autora zakona Lex Agrokor i čoveka od posebnog poverenja premijera Andreja Plenkovića, koji je za 18 dana angažmana dobio 115.000 evra. Istina, Martina Dalić je u februaru 2018. godine na sednici parlamentarnog Odbora za privredu, pošto je otkrivena njena i veza prinudnog upravnika Ramljaka s advokatskom kancelarijom „Šavorić i partneri“, izjavila da je ona autorka Zakona.

Kompromitovana otkrivanjem elektronske korespondencije oko pisanja Lex Agrokor sa ljudima koji su kasnije obavljali važne i dobro plaćene poslove u procesu restrukturiranja kompanije, Dalić je u maju 2018. podnela ostavku a premijer Plenković to je nazvao „malim sjenama koje bacaju mrlju“ na uspešno restrukturiranje Agrokora. Šef opozicione SDP Davor Bernardić tvrdio je da su „male sjene“ koštale državu 66,5 miliona evra, koji su gotovo potpuno završili u privatnim džepovima.

Kad je u februaru 2021. izabrana za predsednicu Uprave Podravke (u kojoj je država najveći pojedinačni akcionar s 25,5 odsto udela), Martina Dalić zahvalila se „naročito Vladi Hrvatske kao najvećem deoničaru i predsedniku Vlade Andreju Plenkoviću na podršci i ukazanom poverenju“ i odbacila nagađanja da je reč o političkom imenovanju. Na primedbe da bi njen mandat u Podravci mogao biti opterećen aferom Borg, Dalić je odgovorila da nikakve afere nije bilo i ponovila da je tada očuvano poslovanje Agrokora.

A o tome kako je očuvano poslovanje Agrokora, odnosno Fortenove, govorio je pre neki dan novi gazda Pavao Vujnovac (centralni dnevnik HRT, 8.7.2024.): „Akvizicija je u suštinu bila spašavanje Fortenove. Da nismo proces završili, bilo bi jako problematično refinansirati celu Grupu“. Dok otvara šampanjac i nazdravlja Vujnovac se verovatno često osvrće iza sebe zbog „kostura iz ormara“ jer Fortenova već ima dug od 1,2 milijarde evra a kamata na taj dug je (basnoslovnih) 18 odsto. Gotovo svi ekonomski stručnjaci, poslovni ljudi i ozbiljni novinari taj dug i kamatu smatraju najvećim izazovom za novog gazdu.

U međuvremenu započet je proces izdvajanja i prodaje agrobiznisa Fortenove (Agrokora) koji čine Vupik, Belje i PIK Vinkovci. Ponude su kupovinu dostavili su Podravka, konzorcijum hrvatskih firmi Žito i Osatina i kompanija mađarskog biznismena Lorinca Mesaroša. U petak 12. jula objavljeno je na Zagrebačkoj berzi da je izabrana – Podravka i da počinju razgovori o preuzimanju vrednom 330 miliona evra.

U čemu je onda uspeh države i njene uprave koja je sedam godina upravljala Agrokorom, otetim od Todorića? Najlakše je rasprodavati tuđu imovinu.

Pitanje sa značajnijim reperkusijama u odgovoru je zašto Agrokoru (Ivici Todoriću) nije bilo omogućeno da se spasava na način kako je to dozvoljeno Fortenovi (Fabrisu Perušku), koju muči isti problem – dugovi?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.