Treba li ukinuti privatne apoteke?

Ima. Da država (svejedno, Srbija ili Grad Beograd) donese naredbu o zatvaranju svih apoteka u privatnom vlasništvu u glavnom gradu. I da Apoteka Beograd postane monopolista. Kao u stara dobra vremena.

Verujem da se takva ludost neće desiti.

Ima li onda spasa za javno (državno) preduzeće Apoteka Beograd?
Nema.

Oni, koji posle sastanka zaposlenih i vlasnika (Grad Beograd) veruju da je Apoteka Beograd odbranjena od privatizacije i da će nastaviti normalno da posluje, grdno se varaju ako veruju u svetlu budućnost tog preduzeća. Kakva god da se terapija prepiše, Apoteka Beograd je (da konsultujem Rašu Popova) na nizbrdici.

A digla se ovih dana kuka i motika da preduzeće Apoteka Beograd iščupa iz ruku pošasti zvane privatizacija. Kako je prodaja tog državnog preduzeća spomenuta kao moguća i jedina realna opcija za njegov spas, tako je u delu javnosti sam pojam privatizacije podignut na nivo „crvenog alarma“ i opštedruštvene opasnosti ravne epidemiji kuge koja je poharala srednjevekovnu Evropu.

Sva frustracija privatizacijom, kao ključnim tranzicionim procesom, gomilana u protekle skoro dve i po decenije izlila se u javni prostor i zagadila ga etatističkim smećem koje veliča državu i njenu svojinu u privredi. Da je danas živ i da pokreće privatizaciju srpske privrede Zoran Đinđić bi, suočen s pomahnitalim državotvornim resantimanom, odustao od tog nauma a Aca Vlahović bi (kao ministar za privatizaciju) najmanje bio počašćen povikom „m’rš iz Srbije“.

U odbrani državne apotekarske ustanove ne biraju se sredstva. Argumenti samozvanih čuvara državne svojine arhaični su i neubedljivi, naročito posle 15-tak godina iskustva s privatnim apotekama i apotekarskim lancima snabdevanja. Samo ideološki ostrašćeni „čuvari“ navodnog javnog interesa neće da vide broj prodajnih objekata, značaj, stručnost osoblja, kvalitet ponude i usluga privatnog apotekarskog sektora koji se nametnuo potrošačima-pacijentima kao pouzdan partner u zaštiti njihovog zdravlja.

Privatnih apoteka u Beogradu ima skoro koliko i pekara i uglavnom sve rade. To znači da je apotekarski biznis profitabilan za svakog privatnika, osim za državno preduzeće koje grca u problemima. Nisu se pacijenti nikakvom i ničijom partijskom ili državnom prisilom odlučili za privatne apoteke nego je to postao njihov primarni izbor zbog kvaliteta usluge, ponude asortimana lekova i cene (koju za većinu lekova određuje država a ne vlasnici apoteka). U to može da se svaki dan uveri
svaki dobronamerni građanin Beograda.

Pozivanje na nekakav javni interes u prodaji lekova radi zaštita zdravlja ljudi u najmanju ruku je diskutabilno u uslovima kad sve više građana mnoge svoje zdravstvene potrebe zadovoljavaju u privatnim sistemima medicinske zaštite. Privatni domovi zdravlja i bolnice, jednako kao i privatne apoteke, bez obzira na tip vlasništva, postale su nezaobilazni deo zaštite „javnog interesa“, odnosno zdravlja građana Beograda i Srbije ali i stranaca koji ovde žive. Državno vlasništvo u apotekarskom biznisu ni po čemu ne doprinosi javnom interesu ako nije u stanju da zadovolji potrebe potrošača-pacijenata.

Iako nema preciznih podataka, utisak je da privatni sektor zauzima 80-85 odsto tržišta prodaje lekova u glavnom gradu i da je državna Apoteka Beograd godinama samo gubila tržišni udeo bez obzira na kvalitet o kome govore protivnici njene privatizacije. Trend ubrzanog smanjivanja tržišnog udela nesumnjivo će se nastaviti ostane li Apoteka Beograd u javnom (državnom) vlasništvu bez obzira na optimizam zaposlenih i eventualno čarobnjaštvo nekog budućeg (vladajućeg ili opozicionog) menadžmenta.

Apoteka Beograd je na poslovnoj nizbrdici jer objektivno ne može da izdrži konkurenciju privatnog sektora u kome dominiraju i poznati strani apotekarski lanci. Iako su podaci o poslovanju sakriveni (nema ih ni u jednoj javnoj bazi podataka), golim okom se vidi da Apoteka Beograd ne posluje dobro. Nisu u pitanju samo neisplaćene zarade i milionske sudske presude za neizmirene dugove da bi se naslutilo kako ovo preduzeće posluje. Tek bi podaci o ostvarenom profitu i efikasnosti (produktivnosti) zaposlenih dočarali poslovne performanse Apoteke Beograd. Slutim da se tim podacima teško hvaliti.

Poverenje dobavljača i potrošača (pacijenata) u Apoteku Beograd ozbiljno je poljuljano. Kad se jednom izgubi, poverenje se teško vraća. Izgubljeno poverenje ključni je preduslov poslovne nizbrdice. I zaposleni napuštaju preduzeće ne verujući u njegovu budućnost. Odlaze najbolji jer za njih ima posla na tržištu a ostaće oni koji ničim ne doprinose uspešnim poslovnim rezultatima preduzeća. I kad se na kraju pod uticajem konkurencije Apoteka Beograd ugasi biće veoma malo onih koji će primetiti tu pojavu.

Dotle će privatni sektor preuzeti i one poslove kojima se Apoteka Beograd hvalila da ih samo ona radi (na primer, galenska proizvodnja), a što se tiče noćne smene (kao argumenta da Apoteku Beograd ne treba privatizovati) – vredi podsetiti da u glavnom gradu nema naselja u kome noću već ne dežuraju bar dve privatne apoteke.

Na kraju dana, za Apotekom Beograd kao reliktom prošlosti ostaće da tuguju samo neke opskurne organizacije pretenciozno željne da kreiraju ekonomski model zemlje i njen poslovni ambijent.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.