U slavu države i potrošnje

U nekoj vrsti uvoda, ona precizno detektuje važne anomalije srpskog društva koje smatra simptomima propadanja. Zato kao prvi predlog nudi Nacionalnu strategiju za borbu protiv nasilja, a tu su i predlozi za pretvaranje društva zvanja u društvo znanja (tačka 5), donošenje Nacionalnog plana za borbu protiv korupcije (tačka 6) i formiranje Regionalnog krivičnog suda za borbu protiv organizovanog kriminala uz podršku EU i drugih međunarodnih institucija (tačka 7).

U oblastima koje su prethodno navedene propadanje se može sprečiti političkom voljom i političkom akcijom. Ima, međutim, oblasti gde to nije moguće.

U ekonomiji, na primer, politička volja i akcija najčešće i uglavnom doprinose propadanju, nikako oporavku. Kad je reč o ekonomskim merama protiv propadanja, Deklaracija se upravo bavi – političkom voljom i političkom akcijom. I tu je ona manjkava i natopljena visokom dozom populizma.

Najpre, Deklaracija se zalaže (tačka 2) za zaštita životnog standarda kroz „prestanak štampanja para, utvrđivanje strukture maloprodajnih cena 100 osnovnih proizvoda, ograničenje trgovačkih marži i kamata na kredite, oporezivanja ekstraprofita u energetici, rudarstvu i trgovini, značajno povećanje ulaganja u poljoprivredu kroz povećanje subvencija, ukidanje akciza na gorivo poljoprivrednicima i garantovani otkup po unapred definisanim cenama“.

Ovaj predlog manjkav je bar iz tri razloga. Prvo, naglašeno brine o standardu a ne o rastu proizvodnje/zapošljavanja i povećanju produktivnosti. Zatim, nije adresiran i iz njega se ne vidi ko sve te nepodopštine (utvrđivanje, ograničavanje, ulaganje, otkupljivanje) treba da radi. Namerno ili slučajno, Deklaracija izbegava da se o tome izjasni, ali se jasno naslućuje da je to posao – države. Na kraju, ne znaju se efekti jer u predlogu nema računa koliko sve to košta i ko će to platiti.

Iako na prvi pogled zvuči primamljivo (kao i svaka demagogija), ova mera imala bi teške posledice po tržišnu ekonomiju, otvorila bi pandorinu kutiju nestašica roba i inflacije. A što se tiče zahteva za prestankom štampanja para, sam po sebi on ništa ne znači bez ozbiljne monetarne reforme koja podrazumeva punu nezavisnost centralne banke.

Deklaracija zagovara (tačka 3) zaštitu privrednih potencijala „kroz zabranu daljeg zaduživanja, zabranu rasprodaje prirodnih resursa i uvođenje obaveze svakom investitoru koji dobija subvencije da isplaćuje najmanje prosečnu platu zaposlenima.

Uvođenje vanrednog stanja u EPS-u i postavljanje profesionalnog, umesto partijskog menadžmenta, koji će od ove kompanije ponovo napraviti lokomotivu razvoja“. Predlog o zabrani zaduživanja zvuči kao ideja Fidela Kastra iz 1965. godine. U sadašnje vreme zaduživanje je uobičajen način prikupljanja kapitala za finansiranje razvoja (od Kine do Amerike).

Nije problem u zaduživanju nego u sposobnosti države da proizvede dovoljno BDP-a da može komotno da servisira taj dug. Predlogom za zabranu „rasprodaje“ prirodnih resursa Deklaracija je na tragu lažnog suverenizma, jeftinog eko-populizma, podsticanja društvene histerije o značaju „nacionalnih privrednih“ resursa i balvanizacije javnosti (morao sam da parafraziram cenjenog akademika V. Cvetkovića).

Predlog za investitore sadrži eksplicitno priznanje da Deklaracija daje podršku subvencijama koje vlastima omogućavaju da promovišu korupciju kao alatku privrednog razvoja zemlje. A „vanredno stanje“ u EPS-u i EPS kao „lokomotiva razvoja srpske privrede“ zvuče otužno socijalistički i etatistički.

Očekivao sam da Deklaracija promoviše „elektrifikaciju“ privrede kroz proizvodnju električnih vozila i baterija, a ne da od EPS-a pravi lokomotivu na ugalj.

Deklaracija predlaže (tačka 4) povećanje početne plate lekarima na 150.000 dinara, medicinskim sestrama na 85.000 dinara, nastavnicima i vaspitačicama na 100.000 dinara, socijalnim radnicima za 25 odsto. I obavezno stimulisanje mladih da upisuju ove fakultete kroz različite oblike državnih stipendija koje pomažu njihovim roditeljima da ih školuju i garantuju pogodnosti za kupovinu prvog stana i pristojne zarade.

Deklaracija ne kaže, ali, naravno, podrazumeva se da je država ta koja treba da propisuje „pristojne“ plate. A ko određuje šta su „pristojne“ zarade? Opet država. Ne kaže se kako će država za takve zarade i „pogodnosti“ za stambene kredite da obezbedi novac?

Da li zaduživanjem (za koje se traži zabrana) ili dodatnim (ekstra) oporezivanjem privatnog sektora? Šta ako vlasnici privatnih medicinskih i obrazovnih ustanova kažu da te, od države, propisane zarade ne mogu da obezbede i počnu da zatvaraju domove zdravlja, klinike, osnovne i srednje škole i fakultete i obdaništa? Da li će državni zdravstveni i obrazovni sektori biti u stanju da prihvate pacijente, đake i studente koji sada koriste usluge privatnog sektora?

Deklaracija mudro prećutkuje temu kako osloboditi tržište od državne kontrole, kako umanjiti moć koncentrisanu u rukama vlade, kako sprečiti korišćenje državnog budžeta kao instrumenta društvene kontrole, kako oživeti nezavisne tržišne institucije.

Deklaracija je populistički banalizovala ekonomiju i svela je samo na jednu temu – raspodelu, redistribuciju i potrošnju. Ali, da bi nekome dala, od nekog mora da uzme. Ne kaže od koga. Nije uopšte teško pretpostaviti da taj neko – privrednici.

Preduzetnike i biznismene Deklaracija ne prepoznaje kao faktore sprečavanja propadanja Srbije. A sprečavanja propadanja nema bez aktivne uloge ljudi koji stvaraju novu vrednost. Deklaracija ništa ne kaže kako njeni potpisnici, ako i kad dođu na vlast, misle da zaustave halapljivu državu da otima od preduzetnika i deli klijentima po svom nahođenju.

I kako nameravaju da, isključivo merama ekonomske politike, podstaknu preduzetnike i biznismene da više zarađuju i budu bogatiji kako bi zapošljavali još više radnika. Ekonomija sprečava propadanje ako privreda i građani zarađuju više novca.

Deklaracija ništa ne kaže kakav to ambijent treba stvoriti da bi se, bez pomoći države, „izleglo“ desetak novih Kostića, Miškovića, Aleksića, Popovića, Šaponjića, Ikovića, Šaranovića, Mojsilovića, Milutinovića, Mastilovića, Božilovića… Jer, spas od propadanja krije se u jednostavnoj formuli – što više bogatih ljudi, bogatija država. Takva država ne može da propadne. Ali zato lako potone država koja veruje da je redistribucija rešenje protiv propadanja.

(Jasno je da Deklaracija ima svoja ograničenja, ona nije programski dokument, više je neka vrsta aktuelnog proglasa. Ali bez obzira, ona mora, makar u fusnoti, da se nedvosmisleno izjasni da je uporno i predano stvaranje nove vrednosti prvi preduslov da Srbija ne propadne.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.