Udario populista na populistu

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Ovaj opis je pokazatelj da je kapitalizam je Dario u zid..I da nema rešenja za sve ljude, ovde konkretno u AMERICI..Slobodno tržište je samo po s bi haotično, i kao takvo utvara mnogo problema..O pravičnosti i potpunim rešenjima neću ni da pričam..A državni intervecionizam u uslovima kapitalističkog okruženja ne može da dovede do konačnih rešenja..A ljudi sve više..I na kraju 5 posto ljudi puseduje 95 ukupnih vrednosti..A sve se radi u ime većine..

2. Siromastvo&bogatstvo su ekstremi.
   Srednja klasa je balans drustva.

3. Deda je stručnjak i za Ameriku?

4. Znaci i u Americi ne valja. Pa gde valja?

5. Ko piše ove laži ? Trump je zadužio ameriku a Biden je smanjio javni dug. Ekonomija jeste najbitnije ali ne kada imate psihopatu u trci, osuđenig kriminalca i defacto izdajnika koj je pokušao da ruljom zadrži vlast i OBESI svog sopstvenog potpredsednika Mike Pence-a

6. Задужују се са 5 милиона долара сваког минута!? Њима непријатељ и не треба сами су себи довољни.

7. Обећања, лагање, мазање и све остало, замислите има тога и код нас. Да, да, има, има. Једина разлика је што се те радње, код нас, забораве неколико секунди после затварања биралишта.

8. Trampa ste se samo dotakli na kraju, da li da očekujemo nastavak?

9. Socijalizam nije uspeo iz istog razloga zbog koga ce kapitalizam propasti- ljudska pohlepa.

10. Као да јој је Ацо саветник за економију а Ана и Мали за финансије.

11. Netačno je govoriti o političko-ekonomskoj populističkoj politici u USA, kako režima demokrata tako i republikanaca.
    Uporedo sa političkom borbom za glesove amerikanaca, timovi obe partije vodežestoku borbu za novac američkih građana i američkih milijardera, s kojim finansiraju svoje agitacije. U pitanju je ogromna suma koja prevazilazi milijardu dolara!
    Uveliko, deo ekonomsko/interesne politike USA vlada odvija se pod uticajem korporacijskih lobista kao i finansijera ove dve partije čije se aktivnosti definišu i na partijskim konvencijama kao zaseban deo trodelnog konvencijskog skupa (ovaj deo je nevidljiv/nedostupan javnosti). I sve to dosta dugo funkcioniše bez protivljenja glavnih političkih aktera. Naravno, sve do izbornih ciklusa – kada treba uključiti mozak ili FOKS i glasati.
    Da li je lobiranje oblik korupcije ili ne sami uključite mozak. Recimo, i to da godinama sudije Vrhovnog suda Klarens Tomas i Samjuel Alita uzimaju milionske poklone od USA milijardera sprovodeći ekstremno kapitalističku agendu i u slučajevima očitog sukoba interesa, o čemu je javnost informisana zahvaljujući novinarskoj kući poput ProPublice a na javnom delu konvencije i Alexandra Ocasio-Cortez.
    Inače, Kamala Haris i njen tim izašli su sa idejom – ne kontrole cena već većom konkurencijom – putem sprovođenja antimonopolskih propisa kako bi primorali korporacije u koncentrisanim industraijama da smanje cene. Sve to preko Odeljenja za borbu protiv monopola Ministarstva pravde, koje bi trebalo da odradi taj posao, da bi je Tramp, sve sa trampistima,optuživao da hoće „komunističku kontrolu cena“, dok ona tvrdi da se mora stati na put korporativnoj pohlepi i sporazumoima o nekonkurentnosti i ugovorima o zabrani konkurencije, jer subjekti koji sada kontrolišu cene su upravo korporacije. Kamala tvrdi da multinacionalne korporacije imaju previše moći putem koje uređuje tržišna pravila dok milijarderi i izvršni direktori ne žele kontrolu.
    Naime još od 80-tih godina USA vlade su vidno napustile antitrust politike što je dovelo da 2/3 svih američkih industrija se konsolidovalo u šačicu džinovskih korporacija. Recimo četri kompanije kontrolišu većini prehrambenih industrija omogućujući im da koordiniraju cene umesto da se takmiče na osnovu nižih cena. U pitanju je 85% celokupne prerade goveđeg mesa, 90% semena pamuka, 80% semena kukuruza, 80% soje, 77% azotnog đubriva (nivo cele severne Amerike), 69% maloprodajnih namernica, 67% prerade svinjskog mesa, 63% mlevene pšenice, 60,8% poljoprivredne mehanizacije 60% prerade živine itd, itd,
    Nažalost, već godinama u oba režima, najveće žrtve takve politike su ljudi koji imaju najslabije poslove. Nasuprot njima korporacijski profiti nikada nisu bili veći uz dugogodišnju stagnaciju zaradač, pa i minimalne cene rada.