Vlast neguje parazite

Najnovija smišljotina koje se dohvatio je „garantovana socijalna penzija“ od 100 evra.

Zvuči plemenito dok se ne pokaže da se iza ideje krije namera države da pod partijsku kontrolu stavi duše još jedne kategorije stanovništva – žene starije od 63,5 godine i muškarce starije od 65 godina, koji „nemaju penziju, niti imaju uslova da je dobiju, a nemaju ni bilo kakve druge prihode“.

Posle novorođenih beba, dece do 16 godina, mladih iznad 16 godina, studenata, svih odraslih građana, radnika, nezaposlenih, biznis-početnika, malih i srednjih preduzetnika, seljaka, penzionera, roditelja školske dece, potencijalnih turista, fudbalera i tržišno hendikepiranih umetnika na red su došli i „naši stari“ koji nemaju nikakva primanja i treba da dobiju „penziju“ iz državnog budžeta.

Ali, to nije penzija, kaže Krkobabić, nego socijalna pomoć.

Ako je tako, što tu ideju ne promoviše Ministarstvo za socijalna pitanja nego ministar za brigu o selu, zapitao se lucidni Milan R. Kovačević.

Učestale vladine pomoći (najčešće finansijske prirode) stvaraju parazite od mnogih grupa stanovništva i privrede. Svi oni postaju paraziti kad im vlada (država) udeli neke posebne ponude (darove, subvencije, rente).

Paraziti postaju sve brojniji kako se razvija i sve više dominira nova populistička polit kultura. Srbija je postala parazitska ekonomija kojom dominiraju političari sve popularniji među građanima jer tvrde da kapitalizam od naroda stvara „jadnike“ i „žrtve“.

Zahvaljujući vlasti, u kojoj godinama (čini se, vekovima) participira dinastija Krkobabić, paraziti su se razmnožili u privrednom telu Srbije.

Ima onih koji, posredstvom vlasti, isisavaju krvavo zarađen novac ostalih građana, po principu „naš dobitak, njihov gubitak“.

Ili, onih koji uzimaju (najčešće novac) umesto da daju (proizvode).

Ekonomski paraziti mogu da budu vlada, pojedina ministarstva, javna i privatna preduzeća, neprofitni (civilni) sektor, grupe stanovništva a najgori su „kompleksi“ javnih i privatnih subjekata.

Ne stvara vlast (država) parazite samo od građana.

Ona to uspešno radi od javnih i privatnih preduzeća koja dobijaju daleko više resursa (novca) iz budžeta nego što stvaraju prihoda i tako nezasluženo, van tržišta, maksimiziraju profite.

Često se, na primer, događa da vlada uvede tarife koje štite neefikasne domaće proizvođače od inostrane konkurencije. Ili, ne retko vlada daje subvencije preduzećima i tako od njih stvara parazite.

A postoje i proizvođači-lobisti koji uspeju da isposluju kod nekog ministra da vlada donese zakone i uredbe koji konkurentima otežavaju da se takmiče s njima.

I među stranim investitorima, koji dobiju subvencije od države, ima parazita.

Otprilike jedna četvrtina od 100 najbogatijih ljudi u Srbiji to su postali koristeći model parazita.

Učini li se to nekome mnogo, neka moli boga da se Srbija ne ugleda na bratsku Rusiju u kojoj je 70 odsto od 120 milijardera postalo superbogato zahvaljujući bliskim vezama (povlastice, subvencije, protežiranje) s Putinovom državom.

Taj procenat (25 odsto) mnogo je veći u Srbiji među malim i srednjim preduzetnicima koji profite maksimiziraju isključivo parazitirajući u državnom organizmu.

Sistem parazita je preovlađujući model i u javnom sektoru privrede gde državna preduzeća „uspešno“ posluju jer direktno dobijaju novac iz budžeta za plate, sirovine, garancije za kredite, pokrivanje gubitaka, razvoj… Takvih primera puno je u Srbiji – od Srbijagasa do Resavice.

Ključni problem je kako podeliti stvorene resurse jer nije jednostavno odrediti svaki pojedinačni doprinos zajedničkom rezultatu pa onda svi mešetare traže više resursa od države nego što su stvorili na tržištu.

U toj raspodeli često se, kao argument, koristi pogrešno rasuđivanje (tipa „jadni oni nemaju nikakva primanja“ ili „jadna ona ima četvoro dece“ ili „jadni oni nemaju za plate radnicima“) umesto da se računa svačiji doprinos ukupnom ekonomskom rezultatu.

Slično biološkim parazitima koji obitavaju duboko u telu čoveka, ekonomski paraziti kriju se u političkom telu a hrane se iz „stomaka“ privrede.

Ekonomski paraziti isisavaju resurse bez saglasnosti domaćina.

Posledice infekcije takvim parazitima širokog su raspona – od malog smanjenja proizvodnje do dugotrajnog i potpunog kolapsa.

Zaraženi organizam uglavnom zna da nešto nije u redu s njegovim zdravljem, ali ne zna kako da se otarasi parazita a da pritom ne ugrozi sebe.

Pošto više troši nego što privreda stvara, naša vlast (država) mora da se zadužuje da bi zadovoljila apetite sve brojnijih parazita.

I tu se događa zanimljiv fenomen – dok se država trudi da novim zaduživanjem nahrani sve parazite, kritičari je optužuju da se previše zadužuje.

Problem je, međutim, što među kritičarima ima mnogo parazita koji žive od zaduživanja države.

Zdrava ekonomija počiva na pretpostavci da su svi njeni učesnici kompetentni, što znači da ne postoje sistematski gubitnici, pa samim tim ni sistematske žrtve.

To dalje podrazumeva da država nema potrebe da neguje parazite kao „jadnike“ i „žrtve“ tržišta. Nešto sasvim drugo su socijalni slučajevi.

Za takve, vlada treba da uvede socijalne karte i onda ne može da se dogodi da po 10.000 dinara državne pomoći dobiju deca čiji su roditelji ultrabogati građani Srbije.

Ili, da Krkobabićevih 100 evra socijalne „penzije“ dobije osoba koja nema penziju, ali zato ima par stotina hiljada evra u zaparloženoj imovini.

Da bi država oslobodila privredu parazita treba samo da koristi efikasan lek – ekonomske slobode.

One su za ekonomske parazite isto što su „albendazol“ i „ivermektin“ za biološke parazite.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.