Vučić stekao poverenje na uzurpaciji ovlašćenja

U najkraćem, građani Srbije imaju najviše poverenja u „predsednika Vučića“ (izjava za Tanjug direktora agencije Faktor plus Vladimira Pejića, prenosi Politika, 28.9.2024.), a najmanje u Skupštinu Srbije i Republički geodetski zavod, odnosno Katastar.

Zanimljivo je da direktor Pejić upotrebio izraz „predsednik Vučić“, iako bi bilo prikladnije koristiti izraz „predsednik države“ jer istraživanje se bavi poverenjem građana u institucije sistema (Skupštinu, Vladu, predsednika države, Narodnu banku, Katastar…), a ne poimence u „predsednicu Brnabić“, „direktora Draškovića“, „guvernerku Tabaković“, „premijera Vučevića“, „ministra Dačića“…

Istraživanje je otkrilo problematičan pejzaž Srbije: „predsedniku Vučiću“ veruje 55 odsto ispitanika, Vladi 29 odsto, Skupštini Srbije tek 22 odsto, a Katastru samo 18 odsto.

Nije zgoreg ponoviti gradivo: skupština je stub demokratije u svakoj uređenoj državi, a Katastar je stub tržišne ekonomije. Predsednik je po Ustavu Srbije uglavnom protokolarna institucija s jasno definisanim i omeđenim mestom u demokratskom sistemu i tržišnoj ekonomiji.

Trenutak je dramatičan, ne samo za zabrinutost predsednika već za uzbunu javnosti: tek jedan od pet građana ima poverenje u Parlament i Katastar, noseće stubove države Srbije.

S obzirom da su ustavna ovlašćenja „predsednika Vučića“ više protokolarna, ona ne pružaju previše argumenata za posebno izraženo poverenje građana. Istraživanje agencije Faktor plus onda može samo da sugeriše da je „predsednik Vučić“ uzurpirao vlast i na toj uzurpaciji stekao poverenje 55 odsto građana.

Ali, vratimo se temeljnim institucijama. Poverenje je presudno za demokratiju. Ako građani ne veruju Parlamentu, onda nema sumnje kakav je kvalitet demokratije u Srbiji.

Slično je i s Katastrom.

Katastar je čuvar svetinje, tj. imovine (privatne i javne). On je nezaobilazni činilac pravne države i garant vlasništva. U Katastru su pohranjeni podaci o imovini svakog građanina Srbije.

Ako građani u njega sumnjaju (a istraživanje Faktor plus pokazuje da četiri od pet ispitanika nema poverenje u tu instituciju), onda državi fali jedan od ključnih stubova pravne sigurnosti i motora ekonomskog rasta.

To znači da nesigurnost imovine i neizvesnost poslovanja dominiraju tržištem, a pravna zaštita ugovora postaje problematična.

Ko će, na primer, da investira u državi u kojoj postoji nepoverenje u čuvara imovine? Takav model državnog uređenja dozvoljava nekažnjivo otimanje nezaštićene imovine i nezainteresovanost pravosuđa da štiti ugovore.

Katastar je jedna od institucija koja je doživela nezapamćenu sistemsku devastaciju.

Milioni dolara/evra međunarodnih donacija i kredita i hiljade konsultantskih sati potrošeni su da se ta neprocenjivo važna institucija rerformiše i stavi u funkciju zaštite privatne i javne svojine.

Vlast se, s druge strane, trudila da maksimizira urušavanje institucije i minimalizuje njen značaj u podeli vlasti. Zato danas prisustvujemo nekim od najtežih uzurpacija imovine u kojima je vlast ključni akter.

Ali, nije Katastar jedina institucija iz koje je isisana suština postojanja i koja je pretvorena u živi leš.

Srbijom se širi neprijatan zadah istrulelih institucija, a građani taj trulež osećaju i na njega reaguju spektakularno niskim poverenjem u neke od tih institucija.

Parlament i Katastar, na primer.

Uloga institucija postajala je sve minornija kako je jačala vlast „predsednika Vučića“ koji se nametnuo kao ključni akter u ekonomskim odnosima i neprikosnoveni arbitar na tržištima.

Minimiziranje institucija i maksimiziranje vlasti „predsednika Vučića“ svakodnevno se ogleda u njegovom prosuđivanju i presuđivanju o predlaganju i usvajanju zakona i propisa, cenama, kursu, vlasništvu, alokaciji kapitala, sudbini imovine, garancijama ugovora, visini plata i penzija.

Tako je na uzurpaciji ovlašćenja „predsednik Vučić“ stekao poverenje 55 odsto građana. Pitanje je da li bi imao toliko poverenje da je, parafraziram Miltona Fridmana, o većina tih tema odlučivalo tržište, a ne politika.

Stabilnost demokratskoj državi daju institucije. Predsednik, imenom i prezimenom je prolazan. Institucije su večne. Lojalnost institucijama je preduslov demokratskog društva.

„Predsednik Vučić“, nažalost, nije ponizno priznao granice svoje lične moći (kao Tomas Džeferson) i nije se žalio na ustavna ograničenja svoje moći, nego ju je halapljivo izgradio nauštrb moći institucija.

Taj manevar javnost je lako progutala jer među nama i dalje ima više onih koji vole da veruju političarima kad obećavaju put ka društvenom napretku, nego da podupiru temelje slobodnog demokratskog društva.

Kad nastane zjapeća razlika između poverenja u političko rukovodstvo („predsednika Vučića“) i poverenja u institucije (Parlament, Vlada, Katastar), onda nešto ne valja u državi.

Nisu u pitanju samo demokratija, sloboda i tržište. Poverenje u institucije snažan je pokazatelj blagostanja i na individualnom i na društvenom nivou. Poverenje je osnova razvoja.

Postoji visoka korelaciju između institucionalnog poverenja i niza pokazatelja razvoja kao što su ekonomski rast, socijalna kohezija i dobrobit pojedinaca, pokazalo je istraživanje Svetske banke.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.