Vučićev EXPO kao Olimpijada u Sarajevu

„Pred nama je godina ubrzanog i strahovitog razvoja Srbije. I mi naredne tri godine moramo da iskoristimo za najbrži napredak Srbije u savremenoj istoriji. Moramo da dočekamo spremni 1. decembar 2026. kada predajemo ključeve od EXPO-a. EXPO nije samo izložba. Mi ćemo EXPO da iskoristimo za kompletan razvoj cele naše zemlje.

Od koridora od Bačkog Brega i Sombora do Kikinde i Srpske Crnje do juga Srbije, pruge do Preševa, odnosno do makedonske granice“. Tako glasi predsednikova vizija koju će pogoniti motor zvani „Igra za čovečanstvo – sport i muzika za sve“, jedna od mnogih specijalizovanih manifestacija (brendova) svetske izložbe EXPO.

Da li je realnost, zabluda ili prevara ideja da jedna izložba posvećena sportu i muzici (ipak skromnih globalnih razmera) može „strahovito“ i u, neviđenim do sad, istorijskim razmerama preporoditi državu kakva je Srbija?

Nesumnjivo da će surčinski kompleks novog Sajma (nastalog zbog rušenja starog sajma zarad naselja Beograd na vodi) i nacionalnog stadiona (potpuno nepotrebnog) uticati na rast domaćeg bruto proizvoda. Ali, taj kompleks, ma kako grandiozno predstavljen, nema dovoljan kapacitet da podstakne tako veliki razvoj o kome vlast danima fantazira.

Upitno je (ali to nije tema ovog teksta) da li će se to ulaganje kasnije (i kada) kapitalizovati i kakav će biti povrat uloženog novca. Ovde se samo razmatra pitanje da li kompleks EXPO/nacionalni stadion može biti motor razvoja u razmerama kojima se hvali predsednik države.

U sad već vidljivom deficitu vizija modernizacije Srbije, naprednjačka politička nomenklatura poduhvatila se posla skromnijeg (razvojno-modernizacijskog) kapaciteta i prigrila EXPO/nacionalni stadion kao spasonosno rešenje za svoj dugovečni opstanak na vlasti. Radi se, ipak, o podmetnutom ispolitizovanom kukavičijem jajetu iz koga teško može da se izlegne raskošni srpski ekonomski crni labud.

Muzika i sport jesu unosni biznisi na globalnom nivou, ali je teško, gotovo nemoguće, da u okviru jedne sajamske priredbe, višestruko multiplikuju uloženi kapital i od prilično derutne zemlje i njene privrede naprave senzacionalno razvijenu državu i ekonomiju.
EXPO nije ni srpski Maršalov plan, iako predsednik Srbije žarko želi da ga tako predstavi.

U toj nameri predsednik pomalo liči na komunističku garnituru nekadašnje Jugoslavije koja je pričala bajke o Zimskoj olimpijadi u Sarajevu da će preporoditi Bosnu i Hercegovinu i celu SFRJ. A 142 miliona ondašnjih dolara stucani su samo u pokušaj da se našminka umirući režim i država a olimpijske planine oko Sarajeva nikad nisu postale destinacija za svetsku turističko-skijašku elitu.

Nesumnjivo, postoje primeri kako su pojedini vizionarski projekti, naročito inovacije, imali snažan impakt na privredni rast država (pa i svetske ekonomije). Irska je postala svetsko ekonomsko čudo tek kad je odlučila da postane dom visokotehnoloških i farmaceutskih kompanija koje joj već godinama (čak i u vreme pandemije i ekonomske krize) obezbeđuju iznadprosečni privredni rast.

Moris Čeng je, po povratku iz Amerike, izgradio najveću globalnu kompaniju za proizvodnju poluprovodnika i od Tajvana napravio IT državu od koje zavisi polovina svetskih nabavki čipova. S projektom naseljavanja Marsa američki preduzetnik Ilon Mask pokrenuo je neviđeni procvat svemirske (i ukupne) industrije u Americi i svetu.

Ulaganjem javnog i privatnog kapitala Evropska unija pokrenula je ključni razvojni projekat elektromobilnosti (sinergija naučnih instituta, razvojno-inovacionih centara, banaka i investicionih fondova i proizvodnih kompanija) od koga se očekuje da evropske države ekonomski osnaži i učini prosperitetnijim.

Nigde i nikad sajam (pazar, bazar) nije bio dominantni pokretač i generator razvoja neke zemlje. Sajam i kao privredni subjekt i kao događaj može da ukaže na trendove i naznači pravce. Ali, ta „industrija“ nema multiplikativni kapacitet za razvoj države i rast ekonomije, a pogotovo ne priredba posvećena sportu i muzici, kakva će 2027. godine biti održana u Beogradu. Ta beogradska priredba („Sport i muzika za sve“) nije ni EXPO 2020. koji je održan u Dubaiju (čiji je moto bio „Povezivanje umova, stvaranje budućnosti“), neće biti ni EXPO 2025. koji će organizovati Osaka (pod sloganom „Dizajniranje budućeg društva za naše živote“), a ni EXPO 2030. u Saudijskoj Arabiji (najavljen kao „Era promena: Zajedno za dalekovidu sutrašnjicu“).

Razlike u nazivima tih manifestacija toliko su drastične da sve govore o domenu uticaja na domaću privredu i razvojnom kapacitetu beogradske priredbe.

U nedostatku modernizatorske vizije, vlasti u Srbiji najlakše je da se uhvati za ono što naleti sa strane i od toga napravi senzaciju, tvrdeći da će baš to pogurati prosperitet nacije. Umesto kreativnog osmišljavanja modernizacije i budućnosti koristi se odomaćena praksa „vid’la žaba da se konji kuju…“ i ne pita za cenu.

Ako neko misli da Srbija sa EXPO27 radi isto što i, recimo, Saudijska Arabija valjalo bi da se suoči s činjenicama. EXPO 2030. (za koji je namenjeno 7,8 milijardi dolara) biće samo deo velike vizije modernizacije društva i diversifikacije ekonomije koju je Saudijska Arabija započela 2017. godine. Jedan od podstrekača ekonomskog razvoja zemlje je i projekat Neom, vizija pametnog grada budućnosti, vredan 500 milijardi dolara. Srbja nema ni takvu vizionarsku ambiciju, ni taj kapital a ipak, nažalost, veruje da će joj EXPO, oko koga će se vrteti 15 milijardi evra investicija, biti odskočna daska prosperiteta.

Ključna razlika je u opredeljenju – modernizacija ili razvoj. Te dve pojave ne moraju zakonito da idu ruku pod ruku. Vlast u Srbiji veruje da je razvoj moguć bez modernizacije društva, a vladarska dinastija Saud shvatila je da je razvoj nemoguć bez modernizacije.

EXPO27 koji nam vlast predstavlja kao svoju epohalnu viziju i motor razvoja, nažalost nije Raptor (motor koji pokreće svemirsku raketu Startšip), više je Quasar (motor za Vespu). Dobro je da se to zna da posle 27-me razočarenje ne bi bilo bolno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.