Zar opet Razvojna banka?

I u ovoj izbornoj kampanji politički akteri su se setili jedne takve stare ideje, malo je osvežili i našminkali i obećavaju da će, čim pobede na izborima, osnovati – državnu razvojnu banku.

Državna razvojna banka san je svakog srpskog populiste ma koje boje bio. I levičari i desničari misle da će srpska ekonomija procvetati ako im se omogući da formiraju takvu finansijsku instituciju.

Pre neki dan dvojica lidera jedne predizborne koalicije naložili su se na ideju da razvojna banka Srbije treba da bude pokretač razvoja domaće privrede, a ne strani investitori.

Oni obećavaju da će, pobede li na izborima, formirati „ozbiljnu Razvojnu banku“ tako što će spojiti Fond za razvoj, Agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza i Srpsku banku, koja će favorizovati domaće privrednike i poljoprivrednike i forsirati razvoj dve industrije – namensku (vojnu) i prehrambenu.

Za sada nije ponuđeno objašnjenje šta tačno znači „ozbiljna“ razvojna banka i kakva su nam iskustva s neozbiljnim razvojnim bankama. A nije naodmet primetiti i prioritete.

Nije ta koalicija jedina koja preferira državu kao vlasnika Razvojne banke. Ima još stranaka populističke desnice koje takvu banku vide kao ekonomski prioritet svog državotvornog političkog programa.

Ništa novo.

Pre deset godina postojao je gotovo opšti politički konsenzus (a naročito je na tome insistirala populistička levica) da se donese Zakon o Razvojnoj banci Srbije da bi se podsticala mala i srednja preduzeća i preduzetništvo i unapređivao razvoj ekonomskih odnosa sa inostranstvom.

Kao ključni argument vere u moć države korišćena je floskula da će ta banka povećati efikasnost trošenja novca, ali i transparentnost i kontrolu, jer se dešavalo da novac namenjen za razvoj bude nenamenski trošen.

Ideja je, međutim, propala jer je plasirana u nezgodno vreme – baš kad su isplivali neprijatni dokazi o nesposobnosti države da radi taj posao i sakupljani ostaci razlupane Razvojne banke Vojvodine za čiji su fijasko najveći krivci bili političari kojima transparentnost, efikasnost trošenja (ulaganja) državnog novca i razvojna pamet nisu bili jača strana.

Sve do ove predizborne kampanje državna Razvojna banka počivala je na groblju pogrešnih ideja o moći države da bude uspešna u bankarskim poslovima.

Ponovo je oživela zahvaljujući upornoj i naopakoj orijentaciji vladajuće partije da forsira strane investitore na račun domaćih.

U nedostatku protržišnih rešenja za podsticanje rasta srpske ekonomije populistički političari otišli su u ovoj kampanji u drugu krajnost nudeći državu (odnosno državnu banku) umesto stranih investitora kao efikasnog alokatora investicionog kapitala.

Zaboravljajući stara i gorka iskustva s državnim bankama (na primer, Razvojnom bankom Vojvodine) oni veruju da je dovoljno doneti nekoliko propisa i da će onda država, deleći investicioni kapital preko svoje banke, najbolje uticati na razvoj srpske privrede i ekonomije.

Svi ti političari svoje „ekonomske ideje“ isisavaju iz teorije koja počiva na dva pravila: „kad je teško, država“ (etatizam) i „gde sam tu ja, odnosno mi“ (korupcija).

Njih ne interesuje koliko će to na kraju da košta građane i kakvu će štetu da proizvede na tržištu.

Pokušaj skrivanja iza zakona i propisa, kojima bi se kobajagi uredio ambijent, samo je paravan za praksu političkog mešetarenja pri dodeli kredita i pljačku državnog novca kojima na put ne mogu da stanu ni zakoni u zemlji u kojoj ne postoji pravna država.

Oživljavanje ideje državne razvojne banke dokaz je vizionarske jalovosti političkih elita koje se nude kao alternativa populističke naprednjačke vlasti.

Kolosalna je njihova nesposobnost da osmisle završni reformski korak i srpsku ekonomiju najzad učine tržišnom a znakovit je njihov prezir prema decenijskim sugestijama Saveta stranih investitora, Evropske unije, Svetske banke, EBRD… kako da privedu kraju tranziciju i modernizaciju Srbije.

Umesto tržišnog pristupa nudi se već dokazano pogrešan (i neuspešan) još jedan državotvorni, ovog puta centralizovani bankarsko-razvojni, model kojim se ne skriva želja za političkom redistribucijom državnog kapitala.

Indikativno je da ni jedan politički igrač u aktuelnoj kampanji ne vidi Beogradsku berzu kao dokazano rešenje u kome kompanije pribavljaju kapital za razvoj a tržište efikasno alocira kapital prema firmama i privrednim granama koje ostvaruju najveći profit.

Istina, Beogradska berza već dugo je u dubokoj hibernaciji i zato je niko ne primećuje. Jedan od najvažnijih ciljeva političkih elita i bio je da eutanaziraju Berzu kako bi lakše mogli da kontrolišu i upravljaju ekonomskim procesima.

Hvale vredan pokušaj EBRD iz 2018. godine da finansira modernizaciju Berze i srpskim kompanijama približi mogućnosti koje pruža tržište kapitala propao je.

Beogradska berza šest godina kasnije ne izgleda ništa bolje nego pre 2018. kad je bila na samrti i ni jedna kompanija ne usuđuje se da na njoj pribavlja kapital za razvoj.

Nije čudno što je Berza neomiljena ekonomska alatka populističke vlasti. Na berzi vlast ne može da voluntaristički mešetari i ugrađuje se.

Berza ne poznaje političke ljubimce koji dobijaju stotine miliona evra bez ijednog papira i bez dokaza vrednost svoje razvojne vizije.

U državnoj Razvojnoj banci je drugačije, dovoljno je biti kum ili prijatelj predsednika države (ili premijera) da bi se dobio višemilionski kredit. Berza ne poznaje i ne priznaje taj model burazerske ekonomije.

Svako zdravo tržište kapitala simbol je jake i zdrave ekonomije.

Ne postoje ekonomski razvijene zemlje bez razvijenih berzi.

Berza je tržište na kome se svako muljanje strogo kažnjava, državna razvojna banka simbol je etatističke ekonomije, državnog intervencionizma gde se svako muljanje izdašno nagrađuje.

Prema zvaničnim podacima, ukupna štednja u Srbiji dostigla je 15 milijardi evra.

Taj novac neverovatan je potencijalni izvor kapitala za berzu.

Pod pretpostavkom da je berza zdrava i nezavisna ona može da bude mesto na kome investitori (građani, fondovi, banke) kupovinom akcija određene kompanije obezbeđuju kapital za njen razvoj i ekspanziju.

Te kompanije nisu ljubimci ni predsednika ni premijera ni države nego tržišta koje prepoznaje vrednost i usmerava kapital investitora ka onima koji su sposobni da generišu profit.

Za razliku od berze, državna Razvojna banka uvek će bez obzira na stroge zakone, a na zahtev političko-državnih moćnika, odobriti kredit predsednikovom ili premijerovom prijatelju (kumu, rođaku, partijskom kolegi) da pokrije gubitke i spase firmu od propasti.

Državna (razvojna) banka isto je i što državno preduzeće – loša, neefikasna, skupa, podložna korupciji i politički instrumentalizovana.

Ne postoji zakon u zemlji bez pravne države koji može da garantuje transparentnost i nezavisnost takve institucije.

Ona je po pravilu osuđena na zloupotrebu vladajuće strukture.

I zato državnoj razvojnoj banci nema mesta na finansijskom tržištu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.