Zašto nismo završili tranziciju

Na neke od ovih pitanja odgovore su ponudili autori dve nedavno promovisane knjige u Beogradu. Autor knjige „Ante od Jugoslavije“ je profesor i fizičar Dragoslav Petrović, a autor knjige „Biti, imati, glasati“ je Milko Štimac, politikolog, novinar, književnik, finansijski stručnjak i političar.

Ima neka zajednička nit i „tajna veza“ između ove dve knjige. Privatna svojina i sloboda.

Petrovićeva knjiga posvećena je sećanju na Antu Markovića, premijera SFRJ koji je ekonomskim reformama krenuo da ruši „berlinski zid“ u glavama građana Jugoslavije i politički artikuliše kapitalizam (privatnu svojinu i tržište) kao poželjan demokratski društveno-ekonomski sistem u koji su posle pada Berlinskog zida zakoračile sve bivše istočnoevropske komunističke države.

Štimac svoju knjigu definiše kao „emancipacija indivudualnosti privatnom svojinom kao preduslov demokratizacije“. Bilo je ovih dana, povodom stogodišnjice rođenja Ante Markovića, nostalgičnih sećanja na „ono vreme“ i žalopojki nad propuštenom prilikom da Jugoslavija završi tranziciju i pridruži se modernim evropskim državama.

„Antino vreme“ bilo je doba neviđenog uzleta ekonomskih sloboda i razmaha preduzetničkog duha. Ambijent oslobođen centralizovanog državno-partijskog upravljanja privredom podstakao je na stotine i hiljade ljudi koji su iz slamarica izvadili ušteđevinu i upustili se u biznis uz slogan „kad, ako ne sad“.

U Jugoslaviji je cvetalo na hiljade cvetova (što bi rekao legendarni kineski reformator Deng Sijaoping) „zalivano“ liberalnom ekonomskom politikom Savezne vlade.

Privatni servisi svih vrsta, samostalni dućani, kafići/kafane, uvoz (od milka čokolada i dash deterdženta do samsung televizora), zanatske radnje i pogoni u kojima se zametala proizvodnja mnogih, na gladnom tržištu nedostajućih, roba – sve to stvaralo je ekonomski polet od Maribora do Prilepa, koji su podsticali privatna svojina i sloboda.

Pojedinci su, bez državnog „popovanja“, slobodno raspolagali svojom imovinom (kapitalom, znanjem, veštinama, mašinama, halama), slobodno odlučivali o svojim poslovnim odlukama, slobodno sklapali ugovore među sobom i takmičili se na slobodnom tržištu bez mešanja (protežiranja) države.

Preduzetnici raznih profila – zanatlije, trgovci, kafedžije, sitni industrijalci, zubari, apotekari, prevoznici, frizeri – kapitalizovali su na tržištu svoju privatnu imovinu. U Antino vreme i zahvaljujući njegovim ekonomskim reformama nastale su firme koje će 20 i 30 godina kasnije biti najveće srpske i regionalne kompanije.

Bilo je to doba pojave srednje klase, stuba svakog demokratskog društva, inače nepoznatog društvenog sloja u Jugoslaviji koja je do tada bila (kobajagi) država radničke klase. Narastajućoj srednjoj klasi nedostajala je politička organizacija kojom bi mogla da utiče na procese razvoja pluralističke demokratije.

Formiranje Saveza reformskih snaga Jugoslavije bio je pokušaj buđenja političke svesti tek stasalih ekonomski nezavisnih pojedinaca. Profesor Petrović pokazao je formiranje takve političke partije u neprijateljskom okruženju.

Protiv Reformista digla se kuka i motika. Jedan od protivnika bio je jaka inercija starog režima i nedostatak sećanja (izbrisano dugotrajnom komunističkom propagandom) na građansko društvo i demokratske vrednosti.

Najpre su se uzjogunili osvedočeni rentijeri starog sistema – komunistički funkcioneri, generali i prvoborci, kojima su bile ugrožene pozicije i rukovodeća uloga, ali i radnička klasa koja se uplašila da će izgubiti „svoju“ državu u kojoj njen ekonomski status nije zavisio od rezultata njenog rada.

Među novopridošlim protivnicima Reformista bili su osokoljeni nacionalisti, lažne računovođe nenamirenih istorijskih računa i raspamećeni ratni huškači (budući profiteri). Pokušaj uređenja društva i države na temeljima privatne svojine i slobode propao je.

Jugoslaviju i Srbiju zahvatili su trulež, stagnacija i društvene boleštine od kojih se nije oporavila do danas. Izolacionizam (međunarodne sankcije) i ratna ekonomija promovisali su državu (partiju, vođu) kao zamenu za tržište, privatna svojina se povukla u ilegalu (ili se preselila u Rusiju, na Kipar, u Englesku, Grčku) a slobode (građanske i ekonomske) su suspendovane.

Milko Štimac tvrdi u svojoj knjizi da je privatna svojina temelj civilizacije i razvoja svakog društva a da je vlasnik svojine, odnosno ekonomski nezavisan pojedinac, temelj demokratije. Jedini način da se napreduje, da se dostigne nivo održivog razvoja je jasno definisanje imovine kao privatne i njeno vezivanje za određenog pojedinca, imenom i prezimenom.

Pišući o srednjovekovnoj reformaciji u Evropi, Štimac skoro da nudi odgovor zašto u Jugoslaviji nije uspela „Antina reformacija“: „Reformacija je mogla da bude uspešna zbog toga što joj je prethodila promena društvenih odnosa, što su počeli da preovlađuju društveni odnosi zasnovani na profitu, a ne na renti, odnosno značajniji deo društvenih odnosa počeo je da se uobličava u odnosu na kapital. Takvi su odnosi iznedrili srednju klasu, spremnu da prihvati reformaciju kao svoju ideologiju, koja joj je ponudila pogled na svet i na organizaciju društva kakav je njoj i odgovarao, jer je uvažavao njen način života, sticanje imovine i njenu kapitalizaciju“.

Ondašnje (jugoslovensko, odnosno srpsko) društvo je umesto sistema zasnovanog na profitu (kakvo je pokušao da stvori Ante Marković) regresiralo u pređašnje stanje i opredelilo za rentijersko društvo Slobodana Miloševića. A rentijersko društvo (diktature, socijalizmi svih oblika, kolektivizam), kaže Štimac, dovodi do stagnacije, uprosečavanja, osiromašenje, uništavanje duha i kulture i konačnog urušavanja i sloma.

S druge strane, društvo zasnovano na profitu trudi se da obezbedi načine za samostalno zadovoljavanje interesa pojedinaca, prihodi se obezbeđuju kapitalizacijom imovine (nepokretnosti, talenta i ličnog rada) i njenim stavljanjem u promet na tržištu.

„Ta se društva najčešće oblikuju u otvorena građanska društva, sa preovlađujućom srednjom klasom, parlamentarnom demokratijom i tržišnom ekonomijom“, kaže Štimac. Dakle, sve ono što Srbija nema.

U Srbiji i danas vrlo su glasni salonski ljubitelji Ante Markovića koji kao njegovu zaostavštinu vide samo Evropsku uniju, očuvanje Jugoslavije, nacionalnu ravnopravnost…

Mrsko im je i teško da prihvate srž i krajnje konsekvence Markovićevih ekonomski reformi: liberalni kapitalizam, privatnu svojinu, slobodu, bogate pojedince. Deo tih Antinih pristalica primer su političke i društvene regresije Srbije.

Oni se trude da u javnom diskursu uguše svaku reč o privatnoj svojini, liberalnoj ekonomiji, tržišnom kapitalizmu, bogatim biznismenima… i prema svemu tome uporno šire animozitet.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.