Bože Prajda

Imam osećanje čuđenja, međutim. Kako to da je narod prošao tako jeftino, a Parada održana? Niko nije istabačio nekoliko desitina mirnih građana koji su išli na Kalenić pijacu s ličnom kartom u zubima, kao ja, na primer, zbog večere koju sam slučajno zakazala baš tog dana. Isprave su mi služile za slučaj da bogougodni ignorišu činjenicu da se zembiljem za povrće ne podržava Parada. Ili da, kao do sada, naprosto budu plaćeni da prebijaju narod. Ali ne. Nije mi se dogodilo ništa, osim šoka podivljalim pijačnim cenama. Dalje, niko nije polupao nekoliko stotina izloga, krao najke ili šta već beše u onom skeču s nekog prethodnog Prajda. Ništa. Narod čuva naprednjačka Vlada…

Moga brata nije nalupao niko. Ne zato što ne živi ovde, već što nije bilo ni razloga. Ne bavimo se politikom, niti srodnim mutnim radnjama. A brat mi je bio povod slavlja. Oženio se, sunce moje, te smo, nakon Podgorice, prijatelji i ja i u Beogradu obeležili srećan događaj. Gle čuda, usred Prajda.

Blaženo uljuljkana u crnogorskom porodičnom gnezdu celih petnaest dana, i shodno tome neinformisana o ovdašnjem itinereru bogougodnih i evropejskih zbivanja, kad sam zakazivala večeru pojma nisam imala da je Beograd postao grad čuda. „Kako to sad nema lomljenja, paljenja, razbijanja izloga i olupavanja gej i strejt glava?“, pitam naivno svoje goste, sveže pristigla iz porodičnog raja, i srećna što su svi na broju. „Kako da bude?“, kaže moj budući kum – to kad se budem udavala sledeći put. „Pa oni što su ih do juče organizovali, sada su na vlasti“, objašnjava. Gde čuda! Tako se, dakle, bogougodni i prajdovci nisu sreli, toga dana.

Mada, i bogougodni su bili spremni da dokažu kakva je ova Vlada. S alatkama za razbijanje prajdovaca, kružili su oko kordona celog dana. U svrhu uterivanja porodičnih vrednosti u gejeve i šire, nosili su bezbol palice i motke. A pušteni su i neki policiji dobro poznati momci s brutalnim društvenim navikama. Ali, niko nije probio kordon osim dva naprednjačka brata. Čudo, kažem vam. U tekstovima na portalima koji su (pošto se saznao identitet napadnutih) brže-bolje povučeni, posle se pominjala razmena porodičnih ponuda između napadnute braće i njihovih telohranitelja da se orode s žandarmima po majci. A pominjalo se i mahanje utokama. Čudo! Mada, šta će poštenim ljudima oružje? U odbranu evropejskih vrednosti, koje zdušno podržava nova srpska Vlada?

I šta sad s čvorugama dva naprednjačka brata? Utisak nedelje mi je ovakav: kad sabereš one stotine koje su ranije, ničim zasluženo, dobijale napredne batine i ostajali bez robe i radnji, a neki i bez glava, ovo mu, da me ne shvatite pogrešno, dođe kao božja pravda.