Božićna priča

Svi svečani, doterani, vedri, puni dobrih želja, staćemo predveče kako je i red: muškarci na verandi ispred, žene iza širom otvorenih vrata. „Badnjak vam dolazi u kuću“, kazaće stric, najstariji, prelazeći desnom nogom preko praga. „Dobro ti veče Badnjače“, pozdraviće ga baka, i mi, male i velike žene, za njom.
Sećam se svog brata od godinu i po dana kad je prvi put unosio badnjak u kuću. U beloj košulji i prsluku, ljuljao se majušan i ponosan što stoji u nizu muškaraca koji čuvaju dom. Uzana peć na drva, koja ničemu drugom gotovo da nije služila sem da donese miris slavlja u toj noći, živela je s nama. Kad bismo stale do nje, posipajući Badnjak pšenicom, pa krenule da ga džaramo, sestra i ja smo ponavljale: „Koliko iskrica, toliko parica…“ i druge tople reči koje štite dom. A onda, uz pucketanje vatre, sedali smo za raskošan sto.
Šta je u toj noći bilo tako važno, što ju je učinilo najlepšim sećanjem moga detinjstva? Slavili smo mi i Novu godinu, onu internacionalnu, 31. decembra, kao sav ostali svet. Ali u uglu okićena jelka, svetlucave trake i kugle, čak i pokloni pod njom, nisu imali tu čar. Na Badnju noć okupljena sa svih strana, za isti sto sedala je – moja porodica. 
Posle zdravice koju bi održao stric, otac je lomio pogaču. Koliko nas za stolom, toliko izlomljenih parčića. Nekad i više od dvadeset. A u pogači srebrnjak s knezovim likom, koji je moja baka nasledila od prababe, kad je na nju došao red da sprema božićno slavlje. To parče hleba s željama za dug život i blagostanje, pored svih đakonija, bilo je najslađe.
Nad trpezom kuca veliki drveni sat. Štucao je već, tih godina. Otac ga je uporno popravljao. Nije išlo. Pokojni deda kupio ga je kad je preuzeo posao od svog oca. Baka ga je zatekla kad se udala. I kad su napustili Ulcinj, preko Cetinja, do Podgorice, nosili su ga sa sobom, kao i nekoliko drugih važnih porodičnih komada. Tumbao se, selio, ali je savršeno radio do dana kad je deda umro. Tada je stao. I pored sveg truda, nikad više nije proradio „kao podmazan“, kako je govorio otac. Ipak, u ponoć kad stigne Božić, između slike dede, strica i kućnog sveca, zvoni besprekorno.
U toj noći, pričale su se porodične priče. Od anegdota o nama za stolom, orio se smeh, dok zvone čaše od zdravica. Od sećanja na pretke, častite i važne ljude, odrastali smo svesni od čega se to postaje čovek. I kako se čuva napredak.
Ove Badnje večeri za stolom kćerka i ja. Pričam joj ponovo o Božiću iz mog detinjstva. Voli tu priču, znam. Jer, kao i ja nekad, oslonjena na snagu nasleđa, znajući i da oni koji nisu s nama bde jednako nad njom, postaje čovek. A do neke druge Badnje noći, u kojoj će svi koje volimo i pripadamo im biti tu, pričom čuvamo najvažnije: živeti tako da svoju veliku porodicu činimo spokojnom i ponosnom.