Dostižne želje

Dolazim dva puta godišnje. U koliko godina će stati naši jednostavni, mali planovi? Koga će preteći vreme? Ko od nas neće stići da ostvari želje? Ne mislim o tome jer znam: život čuvaju dostižne želje.

Sedim sa školskim drugaricama. Dugo noćno ćaskanje seče poznat smeh, kad jedna od njih kaže: “Sećaš li se Miška?” “Naravno!”, odgovaram. “Dobio je cirozu jetre!” “Čekajte ljudi, nisam ga videla od škole! Nemam protok vremena! Pred očima mi je slika četrnaestogodišnjaka. Ne ide ciroza uz nju! I, zar on nije uspeo u životu? Uvek je izgledao kao da ima velike planove”, pitam kroz smeh. “Jeste. Zato je i počeo da pije. Hteo je po svaku cenu da živi kao u ono naše vreme. A to odavno nije moguće”, stiže odgovor.

Kao da nas je to naše vreme čulo, iz jedne kutije na vrhu police za koju je majka mislila da su moje školske knjige, iskače isečak iz tadašnjih novina. “Studenti iz Beograda Zoran i Čarli koji su letos tri meseca putovali po Americi, uspeli su da provedu veče u najčuvenijem, najekskluzivnijem i najsnobovskijem disko klubu na svetu – Studiju 54”, čitam. Pa kaže dalje: “Ponoć je na Menhetnu. Samo nekoliko sati ranije, Jatova grdosija sletela je na aerodrom Džon Kenedi. I dok stotinak drugih putnika šeta Tajms skverom, moj drug Čarli i ja odlučili smo da vidimo to novo čudo sveta, famozni Studio 54. Pravim drugi krug oko 54. ulice na zapadnom Menhetnu tražeći mesto za naš iznajmljeni ševrolet. Bilo bi ga, da ovde nisu parkirani produženi kadilaci i linkolni sa livrejisanim vozačima. Jedva smo se ugurali na neko zabranjeno mesto. Neonski natpis iznad kluba jedino je svetlo na tmurnoj zgradi. Ipak, te dve cifre neodoljivom snagom privlače hiljade mladih obučenih po svim pravilima visoke mode i ekstravagancije. Satima stoje na pločniku sa samo jednim ciljem – ući unutra. ..”

I dok se nižu imena superstarova koje su dva obična beogradska studenta videla u toj noći u nekad najčuvenijem klubu, sećam se normalnog života koji nam je pripadao. Putovanja s kraja na kraj sveta bila su obična stvar. U međuvremenu, svet je stvorio krizu da nam podseče krila. Danas, naši studenti sanjaju o karti u jednom pravcu do Amerike. Iznajmljeni ševroleti i svetla elitnih klubova za njih su nedostižan luksuz. Ali, proći će i ovo. Oni koji dobro pamte svet otvorenih mogućnosti, znaju da je kriza izmišljena stvar. A ono u šta ne veruješ, ne može te ni pobediti. Tako je i s našim malim izletom po Skadarskom jezeru, tom čarobnom mestu pored koga smo do sada samo prolazili u žurbi: pamtićemo ga kao neka mnogo dalja putovanja. Jer, dan je bio pun sunca, vazduh je mirisao na spokoj, zelene trske ljuljale su se pod nebom, a mi smo bili zajedno i nismo se ni umorili.