FEST pokiši

Ovo je bio moj doprinos činjenici da je način života nas koji smo rasli po biskopima, pozorištima i klubovima osamdesetih dobio naziv. Posmehnula sam se i što je to danas nekima profesija. A onda su sevnuli podrgljivi komentari. Muškarac prvi: 'To je ono gde svi stoje, drže čaše i izgledaju pametno?' 'Ne', odgovorila sam. 'To je ono kad voliš ljude, voliš da budeš sa njima, lepo ti je kad deliš lepe trenutke, i ne glumiš ništa. Nikome. A mesta i društvo biraš. Po principu: izbegavaš gnjavatore. Koji obično ne znaju šta hoće, ali zato kritikuju sve. To je način života'. Muškarac drugi: 'Sviđa mi se to tvoje objašnjenje. Baš se smejemo jer mi smo to, a nismo ni znali da smo to, prosvećeni smo iz Beograda. Hvala ti bože što živim u Vojvodini!' Srećom, treći je stavio tačku na glupost: 'I ja imam stogodišnji klaberski staž. Stil života', objasnio je.

Zastala sam. Čemu cinizam? Njime ne barataju muškarci koji nemaju strah od života i komplekse u širem spektru: od žena koje izlaze same, do geografije. Nemaju ga dobri frajeri. Što me je podseti: u decembru, na promociji moje knjige, pojavio se nekadašnji drug. Nisam ga videla dugo. Prisutne drugarice su skočile: 'Ko ti je to? Odlično izgleda a i guta te očima!' Samo prijatelj, objašnjavala sam, dok se nisam zapitala: 'Da, zgodan je, čovek je na mestu, duhovit je, koliko pamtim… Zašto nikad nisam videla u njemu muškarca?' Javio se već sutradan, sastali smo se. I rastali munjevito. Ne izlazi, iako je sam. Ide na posao, na fudbal, i onda sedi kod kuće. Gleda TV. I ćuti kad treba reći nešto lično. Zašto, pitala sam. Sve sam već video, bio svugde, proputovao, doživeo sve, rekao je. Ali, nije to: cinizam me je porazio. Ja i dalje živim sto na sat. I sve što bih mu ispričala o svom danu, događajima na koje sam išla, i zvala ga, ali nije hteo, uništavao je sarkastičnim komentarima. Onaj nekadašnji humor otišao je dođavola, shvatila sam. I bez ljutnje mu rekla: 'Budi bar ljubazan, ne košta ništa!' Našao se zatečen. A ja sam pomislila: šta bih s tim? Šta bih s njim? Prestali smo da se čujemo.

Evo ga,posle dva meseca. Mesec dana mu je trebalo da razume da je preterao, priznao je. Za šta mu je bio potreban drugi mesec? Nisam ni pitala. Da skupi hrabrost i sačeka priliku, u ovom slučaju FEST, da me vidi ponovo? Šta je moglo da mu se desi? Da se ljubi na kiši, na primer? Ili da ga neko poput mene trgne, probudi, podseti da je živ?

Sve više mi se dopadajudruštvene mreže. Oni što se kriju od života, kao moj nekadašnji drug, u virtuelnom mraku se okuraže. Saznaš istinu. Da većinu čine spavači, na primer. Koji gledaju tuđe živote i zlobno ih komentarišu pošto su njihovi prazni. Da većina živi povučeno, jer nema hrabrosti da se pokaže. Taj koji iskorači, predmet je ocene, pohvale, podsmeha, i za njih dokaz da bi umeli i mogli bolje, samo da hoće. Ali neće. I tako se lepo samoobmanuti ponovo vrate na spavanje.