Neverovatna stvar se dogodila: mladi srpski fudbaleri postali su prvaci sveta! Postižući takav uspeh u najomiljenijem srpskom sportu, postigli su nemoguće. Učinili su ono što nijedan Srbin nije očekivao, iako se baš svaki potajno nadao tome: doneli su šampionski trofej u ovu i ovakvu Srbiju.


Po povratku u zemlju, dočekani su sa oduševljenjem. Tinejdžeri koji su se popeli na balkon Starog dvora, prvi su fudbaleri na tom mestu. Okupljeni narod klicao je njima, selektoru Paunoviću, nadi koju su probudili. Jer od svega što se u noći njihovog dočeka videlo i čulo, od skandala oko zabrane ulaska starijih fudbalskih čelnika na taj isti balkon, do prozivke premijeru iz mase zbog koga je prenos na RTS-u „pokriven“ muzikom, šok koji su izazvali ovi momci i jedan transparent u masi nakratko su promenili sliku Srbije. Na transparentu pod balkonom pisalo je: „Ima nade“. A zlatni momci koji su zaslužni za to, lepi, pošteni, srčani, duhoviti i borbeni – stajali su na onom balkonu kao čudo u koje se teško veruje.

Sve su uradili kako treba. Za ovih nekoliko dana dali su bezbroj izjava, govorili pred narodom, gostovali u tv-emisijama. Niko nije rekao ništa neumesno, niko se nije ponašao poput punjenih fazana kakve na estradnoj i političkoj sceni gledamo svakodnevno. Tu su, i sa najneočekivanijom titulom na svetu koju su mogli da donesu Srbiji, i dalje su isti kao dok su trenirali daleko od očiju javnosti: jednostavni, srčani i pošteni.

Sve je čudo u ovome što se odigralo. I kako su takvi odrasli i stasali u Srbiji, i gde su našli snage za svu upornost i rad, gde su u ovoj poplavi kriminala i šunda našli prave uzore, kako su ostali pristojni. Želja da ova zemlja ponovo bude takva izlila se u času kad su pobedili. I dok je Aca Stojanović iz sveg glasa urlao: „Srbija je šampion sveta!“, mladi Vukašin pao je na kolena i zaplakao. Srbija je zaplakala s njim. Bio je to jedan od najemotivnijih trenutaka u poslednjih nekoliko godina, ne samo zato što je postignut neverovatan uspeh za srpski sport, već zato što je nada pobedila.

Ali, evo ih sadapod reflektorima i budnim okom onih koji se ne kolebaju da iskoriste tuđi uspeh, tuđi rad, požrtvovanost, čistotu. Već se čuje strepnja: zloupotrebiće ih, čim budu mogli, koliko god im uspe. Za početak, predsednik, ovaj i ovakav, već se okačio na njihov uspeh. Fotografija isluženog grobara Srbije ispred zlatnih momaka, u dresu sa njihovim potpisima, jedna je od tužnijih slika sa ovog srećnog događaja.

Nemoguće je biti uspešan u Srbiji. Verovatno će morati da odu, kao Novak Đoković, da bi sačuvali sporstki duh, davno zaboravljene manire koje su pokazali, poštovanje koje su zaslužili. Nemoguće je sačuvati nevinost u Srbiji, pored svih koji će pokušati da ih zavedu, otkupe, potkupe, prodaju, otmu im slavu, izopače ideale. Želim im svu sreću, želim im da se drže devize koja ih je dovela do pobede: „Nema predaje!“ I da se drže što dalje od ološa. A nama ste dali čudo. Čestitam vam od sveg srca, čestitam vašim roditeljima koje su vas takve vaspitali, i hvala na radosti! Onaj transparent rekao je sve: dali ste nadu Srbiji.





Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari