Saznala sam da nam je albanski premijer bio u visokoj i, ispostaviće se, skandaloznoj poseti, tek kad je prepucavanje bilo gotovo. Izašla sam da se nađem s prijateljicom, da pretresemo novosti od prethodne nedelje, koliko se nismo videle, ali smo upale u gužvu. Saobraćaj je bio blokiran. Osvežene neplaniranom šetnjom i prijatnim večernjim vazduhom, svaka iz svog pravca stigle smo s desetak minuta zakašnjenja. Poseta albanskog premijera, činjenica da je rekao šta je rekao i da mu je srpski premijer odbrusio, ili šta je već pokušao, dotakla nas je tek toliko. Nije nam pokvarila veče. Ženske priče su lekovite. Zadiru u politiku tek kad se pomene posao. Koga gotovo da nema. Ali, zato ima prkosa, da se pobedi glupost koja krade vreme naših života, ponovo.
Ni kad sam došla kući, nisam uključila televizor. Čemu? Šta god radila, istorijske posete, čudesne najave o „dolasku“ fabrike automobila u Obrenovac, koje gradonačelnik obećava ljudima bez krova nad glavom, i slični dnevni ekscesi aktuelnih političkih starleta, stići će do mene. Muškarci će me obavestiti. Njima su dnevno-politička zbivanja dnevna doza frustracije i izvor hroničnog stresa.
Razumem. Hteli bi da promene nešto. I sama sam neko vreme pratila dnevnike predano, pokušavajući da u moru konfuznih vesti pročitam šta nas čeka. Ništa naročito nije proizišlo iz tog posla, sem što mi je u glavi bilo kao u centrifugi. Kao svaka pametna žena, rešila sam da promenim šta mogu i isključila izvor zabune. Televizor mi sad skuplja prašinu. Tako će i biti, dogod se u istim vestima Aleksandar Vučić bude pominjao 74 puta, a B92, simbol naših godina potrošenih na promenu prethodnog partijskog jednoumlja, ostane pretvoren u Bulevar.
Zato mi je društveni život procvetao. Izlazim kao tinejdžerka, što reče jedan moj drug. Praktično, svako veče. Apokaliptične vizije aktuelnih nazovi političara, kojima obiluju vesti, pretnje da će nam biti samo gore, ali da moramo izdržati, i slične doze gluposti na dnevnom nivou, plus prazna obećanja, zamenila sam uživanjem u gradu. I da vidiš, benefit je vrhunski. Pre neko veče, otišla sam na otvaranje novog kluba u Sava Mali. Kad tamo, desetak prijatelja koje dugo nisam videla. Svima je uglavnom isto, ali smeh pobeđuje stvarnost. Upoznala sam i neke nove, zbog kojih mi leti osmeh ovih dana kad telefon pozvoni. Najednom, život bar liči na vremena koja svako od nas namerava ovde da vrati.
Te noći, srela sam i nekad odličnog frajera, koji još uvek izgleda jako dobro. Mada, nešto se skupio. Šta radiš, pitam, s namerom da zaplovimo niz lakoću neobaveznog razgovora. A on će: „Ne radim ništa, uživam u čarima života“. Preživljava, shvatam, i odmah menjam temu. Miriše dobro, i dalje. Izvući će se, navijam za njega. Kao da čuje moju neizrečenu misao, kaže: „Jači smo mi od dečka i njegovih pajtosa koji nas vode sve dublju u provaliju.“ Jesmo. Mada, pogled mu govori drugo. Kriza satire duh, gasi živost, libido. Ali, tu je muzika, da se dotaknu oči kad su reči teške. „Drži se“, kažem zato. „I ovaj cirkus uskoro će otići iz grada. Znamo kako to ide. Nije nam prvi put.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
