Jesen stiže, dunjo moja!

Započeli su je studenti koji traže pravo na obrazovanje. Ali, vlast se i dalje ponaša kao da se nje to ne tiče naročito. Hteli, ne hteli, međutim, jesen stiže. Jer, studenti ne odustaju. I dok se zemlja još oporavlja od transfera blama koji je doživela slušajući uvlačenje aktuelnih zvaničnika na očaničkom ruskom uvaženom gostu iz Rusije, i moljakanje u direktnom prenosu koji je pratilo pola sveta da nam se udeli malo tržišta za svinje, Fijat i još ponešto, prestonicu blokiraju štrajkovi. U ponedeljak su ispred Vlade bili advokati. Čim sam čula da traže „nekog razumnog“, jer će takvom brzo objasniti u čemu je problem, znala sam od od pregovora nema ništa.
U utorak, studenti su pokušali da dođu do nadležnog, iliti ministra prosvete. Bezuspešno. Umesto fokusa na mladost ove zemlje, vlast je imala preča posla. Na primer, da vest o protestu studenata zameni informacijom da su u Vasinoj u stvari crkle trole, te napravile kolaps. Kolaps saobraćaja u Beogradu je, kao što znamo, redovna pojava. E sad, činjenica da se desio baš na trasi na kojoj studenti planiraju da postave šatore, vigvame i ostale priručne objekte smeštaja za dug boravak napolju, ukoliko ih državni činovnici, a to su resorni ministar i drugi članovi Vlade, uskoro ne prime na razgovor, više je nego zanimljiva. Ali, pošto je saobraćajni kolaps u glavnom gradu rutina, državni činovnici ponadali su se da će se provući s tim. Kad ono, prozvani vozači GSP-a pobinili su se sutradan. U sredu, tri vitalna sloja društva, kafedžije, prosvetari i vozači u javnom prevozu, izašli su na ulice. To stvarno nije dobro. Oduzmi Srbima lokaciju za ogovaranje vlasti, zatvori im poslednji bastion nade da će bar njihovoj deci jednom biti bolje, i blokiraj preostala tandrkava sredstva za stizanje do posla koji, ipak, rade, i imaćeš problem. Vruća jesen stiže? Odgovor zaista ne treba tražiti između redova, u sitiuaciji kad se satnica štrajkova usitnjava, a penzije i plate još nisu smanjene.
No vratimo se na utorak i učinak državnih činovnika, ovoga puta u Valjevu. Neki kadrovik iz Ministarstva poljoprivrede pustio je ambasadora Japana, čija je zemlja Srbiji donirala pet miliona evra za obnovu od posledica majskih poplava, da čeka na njegov dolazak punih pola sata. Bilo je to toliko bahato da su se, spontano i na licu mesta, pobunili i okupljeni novinari i ostali građani. Hoće li državni činovnici sad učiti očajnički japanski, da bi se izvinjavali? I kojim jezikom će moliti narod da im oprosti ignorisanje? Oproštaj obično bude kakvog ga zaslužiš. A jesen svakako stiže.