„Poluintelektualac je čovek koji je možda i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled svoje urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On duhovne vrednosti ne razume i ne ceni.
Sve ceni prema tome koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u čaršijskom smislu, dakle sasvim materijalistički. Pretpostavimo da se u njemu probudila politička ambicija i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je da ugrabi samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu i zato će smatrati da je to sada nešto njegovo. Iz te svoje tekovine ili bolje reći plena, gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće korupcionaš, ali neće biti sasvim svestan toga fakta, toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: Ko je lud, da se odvaja od punog čanka?“
Slobodan Jovanović, pravnik, istoričar, književnik i političar Kraljevine Jugoslavije, ovako je u knjizi Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera pre pola veka opisao današnjeg političara. Tekst zaista treba pročitati. Jer, evo ih i danas: ti i takvi poluintelektualci, neslavna titila uz koju se redom mogu dopisati imena današnjih vođa, političara, ministara, svejedno, doveli su Srbiju do ozbiljne pretnje potpunog urušavanja javnih finansija, slažu se ekonomisti. Loše javne službe, partijska administracija, više spoljnih saradnika nego zaposlenih u ministarstvima, više angažovanih agencija nego službenika u javnim upravama, doveli su do vojske Jovanovićevskih korupcionaša, koji gledaju u svog vođu poluintelektualca kao u uzor. Zašto ne bi? On je uspeo. U društvu u kom odavno ne važi: uči, radi, štedi, napreduj, on živi dobro. Laktajući se, taj vođa, političar, ministar, svejedno, u sveopštoj bedi došao je do mnogo para.
Ipak, kad se zavrti groznica izbornih parola i plakata, i oni koji razumeju koliko nas je srozala vladavina poluintelektualca, i oni koji provode život mesecima čekajući teško zarađenu platu, obično gledaju u lica kandidata, slušaju obećanja i procenjuju – ko manje laže. Smislena demokratija, međutim, nije igra intuicije i kockanja. Treba razmišljati i slušati razumeju li se ti novi išta u ekonomiju. Jer, za razliku od profesionalnih političara – sintagme za aktuelne vođe koji nemaju dana iskustva u realnom privređivanju – svaki domaćin zna: u decu i znanje se ulaže, kirija i računi se plaćaju, a na luksuz se daje kad preostaje.
Poluintelektualac to ne priznaje. „Politička ambicija jednog poluintelektualca zapravo se sastoji u tome da se kroz politiku obogati i na visokim položajima progospodi“, lepo kaže S. Jovanović. Tako je. Ali, ostaje ipak problem: pošto ispada da je bavljenje politikom najunosniji posao u ovom društvu, jer ne podrazumeva čak ni odgovornost, ko će, kad poluintelektualac do kraja isprazni državnu kasu, plaćati pristigle račune?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
