Kultura, do kraja

Već na prvoj stanici, u Pečuju, jasno je zašto je gradić od 150.000 stanovnika još 2010. dobio status kulturne prestonice Evrope. A to Beograd može da očekuje, možda, tek 2020. godine. Zatekli smo obnovljena stara zdanja, katedrale u punom sjaju, nekadašnju fabriku keramike Žolnaj pretvorenu u srce grada i impresivan kulturni kvart. Tu smo i ostali najduže. S razlogom. Od ulaza u prostranstvo od crvene cigle i vrtoglavih, živopisnih dimnjaka, do izložbenih prostora u kojima je sačuvano koloritno Žolnaj blago – jednostavni upotrebni predmeti ljubavlju i znanjem pretvoreni u vanvremenska umetnička dela, parkova, statua, fontana, starih kuća ornamentima od keramike dovedenih do vizuelnog savršenstva, lutkarskog pozorišta sa sunčanim satom na fasadi napravljenim od jarko obojenih silueta, sve, do raskošne koncertne dvorane i planetarijuma, navodi posetioca da ovo mesto umetnosti, lepote i mira odabere ponovo. Nema napadnih prodavaca suvenira, nema pljeskavica, narodnjaka. A opet, ima dovoljno kafea, suvenirnica, restorana, ako gost ogladni, poželi da troši pare, ili mu se u hladovini jednostavno uživa. Tu je i 30.000 internacionalnih studenata u danas jednom od najpoznatijih univerzitetskih centara Starog kontinenta. Nema gužve, ni galame, a ni sumnje oko verodostojnosti njihovih diploma i doktorata. Čak i kuća šampanjca, restoran kakvih u Beogradu ima na desetine, ljubaznošću i trudom domaćina da se tradicija grada predstavi šarmantno ali do kraja, daju posebnost gradiću na jugu zemlje naših komšija. Poseban utisak je čistoća. Na ulicama, ni opuška, ni papirića.
Kultura je deo života. Iako se ukršta s mnogo vina, jer ovo je i vinarski kraj, ne potire je raspusnost u uživanjima. Kultura prožima sve, od izložbe „Leonardo genije renesanse“ koju smo zatekli na gostovanju iz Firence, do izbora muzike Cigana u lokalnoj čardi.
Druga stanica – Harkanj banja. Banja ko banja, reklo bi se, ni lekovitija ni lepša od bilo koje naše. A opet, u termalnim bazenima sa sumpornom vodom brčka se godišnje na desetine hiljada stranaca. Zašto? Ovaj park s bazenima doteran je da bude zadovoljstvo i za oči i za telo, a cena dnevne ulaznice i pored toga staje koliko dve kafe u boljem beogradskom restoranu. I tako dalje.
Kod kuće, sve isto. Ispratila nas je turneja kroz maketu Beograda na vodi. Prevara u najavi, kažu, ako je suditi po biografiji arapskog investitora. Dočekala nas je nova maketa: Karićevog Tesla sitija. Razmišljam: i čuveni Žolnaj kvart ima svog Arapina. U većinskom je vlasništvu Sirijca. Ipak, od investitora do novca, ceo postupak je stvaran. Pa sad komšije žive od kulture. A imaju i vidljive ekonomske rezultate.