Ljudi iz kolone

U Hrvatskoj, koja je za dve decenije donela samo jednu presudu za 2000 pobijenih u „Oluji“, nema priznanja za žrtve. Na sramotnoj paradi, slave „Dan pobede“. Nad čim? Nad pogromom četvrt miliona žena, dece, nemoćnih? Oni hrabriji usuđuju se da izgovore istinu: to što još nema pravde za 2000 mrtvih i ko zna koliko kasnije pomirlih od tuge, bede i nedaća, već se slavi pobeda nad njima, čini da se pošteni Hrvati srame svoje zemlje.

U Srbiji, koja je izgnanike primila i čiji je narod uradio koliko je mogao da pomogne, političari se na parastosima slikaju. I uz zvon crkvenih zvona drže tugaljive govore. Sutra će u Guču. Zbog dana žalosti, zabava je za toliko odložena. A prognani? Oni će biti odloženi na duže – do sledećeg 5. avgusta. I niko se neće zapitati: gde su danas ti ljudi? Kako žive?

Gde su ti ljudi? Gde su oni čija su  imena deo strašne statistike, ispisane na više od 4.000 stranica, za čije čitanje je potrebno šest dana i šest noći, kako tronuto reče premijer prekjuče na državnom pomenu žrtvama „Oluje“? Gde su ljudi iz kolone?

Dvadeset godina je veliko parče života. Mnogi su se snašli. Ima i onih koji nisu. Još uvek žive po barakama, nekadašnjim izbegličkim smeštajima, u kojima su ostali zauvek. Žive bez tekuće vode, sa klozetima po dvorištima, u sobičcima koje dele sa drugim nesrećnicima. Hoćemo li ih osuđivati što nisu umeli bolje? Ili zakon treba da odredi njihova prava i pomogne? Jesu li došli svojom voljom? Ili su ostavili najmilije, pobijene, silovane, bačene u jarak, pa se sklonili gde su mogli? Je li svako od njih bio sposoban da izgradi nov život? Šta je sa bolesnima, invalidima?

Hrvatski političari koji paradiraju nad ovim zločinom, trebalo bi da znaju: Hrvatska će ljudima iz kolone kad tad morati da priznati ljudsko pravo da se vrate na svoja ognjišta. I da ih niko ne maltretira zbog toga. A političari u Srbiji umesto uvođenja „Dana sećanja“ trebalo bi da se sete da su oni radno sposobni stradalnici za ovih dvadeset godina ipak doprineli budžetu države Srbije. Zaradili su dovoljno da za ignorisanje predloga zakona kojim bi izbeglima bio priznat status civilnih žrtava rata, i po kom bi dobili nadoknadu, nema opravdanja. Zapitajte se profiteri politike, na obe strane: šta stradalima iz „Oluje“, osim najmilijih koje su im pobili, domova koje su im spalili, sećanja koja su im razneli i duša koje su im ostale tamo, nedostaje?

Priznanje zločina i nemara, to nedostaje. Priznanje žrtava i izgubljenih sudbina 250.000 hiljada ljudi iz one kolone. To se mora priznati, na obe strane. Ne mogu i dalje kao mrtvo slovo na papiru na 4.000 stranica vijugati između lažne pobedničke istorije i loše birokratije. Mora im se vratiti dostojanstvo, da nastave sa životom, da dobiju olakšanje. Posle dve decenije, mora im se vratiti pravo na postojanje.