Mala Juga

U Puli sam bila i zimus, na Sajmu knjiga. Sada, leto je otvorilo grad. Turisti iz cele Evrope daju kolorit gradskoj vrevi, a glavnim trgom šetaju filmski radnici, novinari, gosti festivala. Beograđana ima na svakom koraku. Ujutru pijemo kafu pored „Zlatnih vrata“. Za susednim stolovima Voja Brajović, Srđan Dragojević, Stevan Filipović i velika ekipa srpskog filma „Pored mene“ koji je u Areni imao svetsku premjeru i dobio ovacije. Uskoro stižu i Darko Bajić sa ekipom svog filma „Bićemo prvaci sveta“, pa Vuk Ršumović i njegovi glumci sa filmom „Ničije dete“. Ulicama Pule odzvanja prepoznatljiv beogradski akcenat, što ne smeta nikome. Beogradske glumice i novinarke su najglamuroznije. „Naše se žene ne doteruju kao vi. Svaka čast!“, komentarišu nam njihovi muškarci. I ne kriju da obožavaju Begrađanke, Beograd i naš noćni život koji im je mit. Spontani su. Ne znam je li zbog leta ili Pule, tek žene su im u centru pažnje.

Na žurkama se igra. Sluša se muzika iz osamdesetih. Povremeno, osećam se kao na ekskurziji. Kao da je neko povukao granicu pre devedesetih. Još nismo čuli narodnjake. Istina, ni dobru živu svirku. Mada, na partiju ekipe odličnog hrvatskog filma „Ti me nosiš“ rediteljke Ivone Juke, iznenađenje večeri bili su istarski trubači. Za nas, bilo je potpuno. Desetak tubača, umesto pesama za lom, svirali su stare pop hitove.

Žive kao i mi. Izlaze sa hrvatskog filma koji im je dosadan i komentarišu nam energično i glasno krizu, nedostatak posla, novca. Zagrepani su ciničniji i kritičniji u vezi sa problemima u državi, u kulturi, kao i Beograđani. Ali ljubaznost i predusretljivost preovadavaju. Od trenutka kad smo ušli u grad, kolima beogadskih tablica, iznenađenja se nižu. „Vaši su u polufinalu! Bravo!“ dobacuje čovek na skuteru i podiže tri prsta. „Nemojte kupiti ovde. U radnji vam je duplo jeftinija“, kaže mi konobar u restoranu, u koji sam ušla u prolazu da uzmem flašicu vode. „Naš šatl je predviđen samo za goste hotela. Ali, sedite, odvešću vas“, nudi momak dok se, već umorni, vraćamo s plaže, i raspitujemo postoji li kakav prevoz. Vlasnik restorana ispod apartmana u kom smo smeštni nudi nam velik popust. „Vi ste sada susetke. Pa dođite“, kaže. I čuva nam ključ od stana, jer imamo samo jedan. Vatrogasci nas vode do ulice koju nikako da nađemo, a u kojoj se održava još jedan filmski parti. I tako, dan za danom. „Kako su ovi ljudi tako neposredni? Kako je to moguće?“, pitam svog novog poznanika, Zagrepčanina, člana još jedne filmske ekipe koja ovih devet dana živi u Puli. Stiže neočekivano objašnjenje. „Čuj, ovde žive i Srbi, Bosnaci, Slovenci, Albanaci… Ovo ti je Juga u malom“.

Najednom, shvatam da su vlasnici restorana koji nam daju popust Albanci. Da je nasmejni momak iz pres centra rekao da je rođen u Mariboru, da je onaj čovek na skuteru, što je dizao tri prsta i posle vozio ispred nas do centra da nam pokaže put, verovatno naš. Ali, takvi su i meštani, razmišljam. A festival filmova i dobrih susreta traje. Odlučujem da se prepustim i ne pitam se više ni čemu. Šta god da je razlog što su se ljudi u Puli stopili u grad ljubaznih, predusretljivih ljudi, dobro je. Nema barijera. Samo smeha, koji je isti na svakom jeziku.