Neuzvraćena ljubav

U sistem ulaze i progonjeni. U novoj Srbiji svi koji neće da poviju kičmu, dobijaju status žrtve. Sad, što to obično biva s nogama napred, i praktično u stadijumu leša, nije za cepidlačenje. Važno je da te država prgrli. Kad tad.

Kad već stigneš do „kad tad“, i policija će se momentalno pozabaviti tvojim slučajem. Kako? U slučaju žene koju je neki kreten proganjao, pa na kraju ubio iz pištolja, pretukao do smrti, ili zadavio naočigled dece, čućemo: „Stradala zbog neuzvraćene ljubavi“. Žrtva tako postaje gotovo krivac što je uopšte imala da u nasilniku probudi emocije. Skoro pa da javnost pomisli da je zasluženo mrtva.

U sličnu poziciju stavljen je ovih dana i Saša Janković, zaštitnik građana koji uprkos pritiscima radi svoj posao. I sam žrtva neuzvraćene ljubavi režima, bačen je u ralje tabloidima. „Zašto, Saša? Mi bismo te voleli. Ali, ti se uporno ne daš“, prosto se čuje njihov mučki vapaj iza onih naslova koji osviću danima. Ali – policija radi svoj posao. Rigidnim saopštenjem koje čita ministar lično i nizom pitanja koja postavlja, umesto da daje jasne odgovore jer ih ima, relativizuje integritet žrtve. Tako prosečan čitalac ostaje u uverenju da s tim pištoljem i tom podmetačinom od samoubistva sigurno nisu čista posla. Šta, bre, taj Janković krije? Ko je još pošten u Srbiji? Nešto tu smrdi, sigurno, čim novine pišu, a televizija uporno čita u udarnim terminima!

Neuzvraćena ljubav boli. Čija? U pogledu progonitelja Saše Jankovića pametni nemaju dilemu. Izveštaji zaštitnika građana i njegov trud da uprkos pritiscima ipak radi svoj posao pokazuju ko mu je nudio ljubav i koga je odbijanje izludelo. Kog progonitelja je odbio Saša Milenić, profesor kragujevačke gimnazije i visoki funkcioner jedne opozicione stranke, saznaćemo kad se oporavi toliko da može da govori. Trenutno leži zanemeo u Kragujevačkom kliničkom centru, posle niza operacija kojima mu je sastavljeno izlomljene lice, i ostalih teških telesnih povreda koje su mu naneli „zasad nepoznati počinioci“.

Ne znam zašto mi baš sada pada na pamet ona legendarna scena iz Kopolinog „Kuma“ kad Al Paćino nad krstionicom drži bebu i pred bogom i ljudima zaklinje se da se odriče đavola i svakoga zla, a za to vreme njegovi ljudi u krvi satiru protivnike. Valjda zato što drugi jedan glumac, amater, u filmu zvanom srpski dnevnik, uz aplauze i pokliče otvara, zatvara i polaže kamen temeljac, sve zaklinjići se na dobrobit narodu, dok naručeni batinaši za to vreme neistomišljenicima lome kosti i integritet.