Normalan život na oglas

Onda ono osećanje da smo na pravom mestu, u pravo vreme, ne bismo morali da nalazimo samo na putovanju, u krugu porodice, prijatelja. Ne bismo morali, čim prekoračimo prag, da strepimo od politike, od bagre, od vajnih lidera koji nas ubeđuju da im damo budućnost u ruke, iako slutimo da će je stostruko zloupotrebiti – odmah. Mogli bismo da živimo s osećanjem da nam je u ovoj zemlji, jedinoj koju imamo, dobro tu gde jesmo. I da od nas zavisi hoće li biti bolje. I kad.

Za sada, slabe su šanse. Našu stvarnost kroje oni kojima su nebriga i siromaštvo sistem vladanja. Afere se ređaju kao na pokretnoj traci. Većina ih ode u zaborav bez razrešenja a za nekoliko dana stiže još gora, nova. U tom ubrzanom ritmu spletki, šokantnih otkrića, novih lažnih zavera protiv vlasti, novih plagijata, kupovine funkcija i diploma, novih klanova, narko-bosova i još spektakularnijih zamkova, nikada i ne dođe do utvrđivanja pravih fakata i odgovornosti. Kome to treba? Onima koji se bogate na pošasti.

Ko su ti ljudi? Đaci lošeg sistema. Na poslednjem međunarodnom testiranju srpska deca pokazala su slabe rezultate. Dobri kad reprodukuju ono što su učili u školi, čim treba da primene znanje u praksi, uopšte ne mogu da se snađu. Nije ni čudo. Utvrdilo se da je problem u sistemu koji degradira nastavnike i znanje. Nije u nedostatku novca. Ima i siromašnijih od nas, pa nije tako. U Vijetnamu, poslednjem na lestvici po nacionalnom dohotku, akcenat stavljaju na načinu izbora i osposobljavanju nastavnog kadra. Da ne pominjem Kinu, velesilu u usponu, u kojoj obrazovanje vrednuju onoliko koliko i budućnost svoje države.

Logično. U Srbiji, međutim, slabo plaćeni učitelji, po novom zakonu potpuno su zavisni od donošenja bilo kakvih samostalnih odluka. A na obaveznim seminarima, koje često plaćaju iz svog džepa, jer lokalne samouprave iako dužne da ih finansiraju uglasvnom nemaju sredstava, slušaju ovakva uputstva: „Ako učenik prepisuje, nastavnik treba da mu omogući da nastavi s radom, jer na taj način učenik pokazuje interesovanje i trudi se za svoju ocenu“. „Ako nastavnik vidi da se dva učenika tuku, može samo mirno da ih zamoli da prestanu, a nikako ne sme fizički da ih razdvoji“. „Drogiran i pijan učenik ne sme se uputiti kući, kao ni onaj koji nema udžbenik“.

Nema, dakle, više mesta čuđenju otkud, najednom, toliko prevaranata i ponavljača. Nego, da damo oglas, svi zajedno, za bolje od ovih Nikolića, Vučića, Verbića i ostalih što kradu našu sreću da nam je lepo vrate. Pa da vidimo ima li poštenih nalazača.