Kad je umro naš slavni pisac Momo Kapor, jedna novinarka dnevnog tabloida uzviknula je: „Joj, pa zar tako mlad!“ Kolege su stale, malo zatečene. Svakako, to nisu godine za umiranje. Naprotiv lično smatram da bi pisci trebalo da dobiju od Boga beneficirani životni vek, koliko god pušili, pili, bdili noću i spavali ujutru do kasno – jer daju višestruk doprinos kulturi. Ali ipak mlad… „Znaš li ti o kome pričamo?“, priupitali su. „Pa naravno! O onom pevaču!“ „Ti ne znaš ko je Momo Kapor? Nikad nisi čula za jednog od naših najčitanijih pisaca?“, zgranuli su se prisutni. Oduševljena što je onaj Kapor, pevač, ipak živ, novinarka se brecnula: „Što moram da znam i pisce? Ja pratim estradu!“
Ali, evo i goreg primera. Kad je moj izdavač najavio objavljivanje sabranih dela nobelovca Iva Andrića, druga mlađana saradnica sličnog dnevnog tabloida, videvši valjda koliko se važnosti pridaje tom piscu, i spremna da ekskluzivom potuče konkurenciju u startu, pozvala je PR-službu da vidi kad može da zakaže intervju s piscem Andrićem, lično! Pošto Danas čita kulturan svet, sad ne verujete. Na žalost, i ovom slučaju ima svedoka.
Vašar praznine u kom živimo počeo je pre dve i po decenije planski, ne bi li se narod pretvorio u šupljoglavu, povodljivu masu kojom se lako vlada. Uspelo je. Lavina zakotrljana tada, nosi i dalje sve što je još preostalo od kulture. Sporadični kulturni incidenti više se ne računaju. Evo i zašto: anketa lokalne smederevske televizije u nedelji Nušićevih dana slika je opela upokojenoj srpskoj kulturi. Stanovnici Srbije ne samo što ne znaju najosnovnije, već se više ne stide ni da priznaju koliko ih kultura ne zanima. Na jednostavno pitanje: ko je Branislav Nušić, odgovor je – nemam pojma.
„Pojma nemam“, kaže prvi pa drugi mladić. „Joj Kaća!“, obraća se devojka drugarici, ali joj ipak uspeva: „Pisac?“ „Bravo!“, voditelj je pohvaljuje. Konačno je dobio bar jedan približan odgovor. „A znaš li nešto o njemu?“ „Pa neeznam. Imam obaveze. Spremam se da upišem privatni fakultet“, objašnjava devojka. „Jooj, pa ne zna ti to baka, srećo“, kaže za njom gospođa, penzionerka. „To je onaj poznati slikar“, kaže sledeći, klinac, osmi razred po slobodnoj proceni. „Slikar?“, ponavlja voditelj. „Šalim se, pesnik“, odgovara klinac. „I šta još znaš o njemu?“ „Znam da je živeo tamo gde je sad pekara Klas“, zaključuje klinac. „Pesnik“, odgovara i momčić koji stoji sa još dva vršnjaka. „A ideš li da gledaš predstave sad, kad su Nušićevi dani?“ „Ne! To me uopšte ne privlači“, jasan je momak. Odgovor je i u naredna dva pokušaja isti: ni mladi čovek, ni mlada žena, oboje u tridesetim, pojma nemaju ko je Nušić. Epilog priloga zvoni poput poslednjeg eksera u sanduku preminule kulture. „Znam da ima njegova škola. Njegova biografija? E to ne znam. Ali mogu da ti nađem na internetu, pa da ti pošaljem“, kaže poslednji sagovornik voditelju.
Kad je već navalio da pita za tog Nušića, i kad ga toliko zanima…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
