Komedija u Srbiji nikad ne uspeva bolje, nego u cenzorska vremena. Kao, na primer, sada. Zabrani Srbima da kažu ono što ih tišti najviše, i dobićeš što si najmanje želeo: javno kritičko mišljenje. Ovo „najmanje želeo“ odnosi se, naravno, na vlast. Sad, pošto je u nas nastojanje da zauzda kritičko mišljenje obavezan program svih vlasti, Srbi tvrdoglavo opstaju i kao jedan od najduhovitijih naroda.
Nije utvrđeno
kako, ali komedija se u našem narodu izdelila, u smislu podžanrova, po segmentima
društva. Lakrdija se uspostavila kao deo rezervisan za vlast. Vlast od nje ne
odstupa, a naročito joj je sklona, videli smo, u vreme vanrednih situacija. Tako
se, na primer, neki dan naš predsednik provozao s predsednikom u gostima kroz
poplavom opustošeni Obrenovac. Na nekakvom vojnom kamionu, sve odmahujući rukom
s otvorene platforme, pokazao je gostu, a i svetu, šta za nas čini naša vlast.
Zaglibljeni u rasčišćavanju one bede što ostade za poplavama, meštani su se
zahvaljujući svom predsedniku osetili kao stanovnici zoo vrta.
Sledstveno
žanru koji zastupa, partijski, državnički i lično, premijer je u otvorenom
pismu optužio predstavnike OEBS-a da protiv njega vode „najprljaviju
kampanju“. Objavljuju neistine o Srbiji i notorno lažu da vlada sprovodi cenzuru
i gasi internet-sajtove. Pa je zatražio hitno izvinjenje ili dokaze. Zbilja!
Ugasili su ih samo desetak, da ne nabrajam koje, svi znamo. Šta se diže panika
oko toga, i to ne na fejsbuku, pa da ih, sledstveno, pohapse, već se sad panika
širi i na evropskom nivou?
Poplavu
komičnih komentara od pre neki dan izaziva i analiza doktorata ministra
policije. Ne vidim šta je tu smešno. Ako je lakrdija vladajuća politička
doktrina, što i on ne bi doprineo, likom i delom?
Satira je ono
što lakrdijaše najviše plaši. Jer, krhko mentalno zdravlje nacije, pored
tolikih lakrdijaša u javnom prostoru i na vlasti, održavaju pojedinci,
satiričari. Jedan od takvih, koji javni prostor koristi u humane svrhe, je
Zoran Kesić. Njegove vesti, s takozvanim oduškom na kraju, imaju ono za čim, s
vlašću kakva jeste, posežemo stalno. Ili, kako bi „comic relief“ s
engleskog preveo Kesić: „Samo trenutak, da se olakšam.“
Kritika vlasti je žanr na koju se političari, naročito kad
su u usponu, najrađe oslanjaju. Kad se popnu na pozicije o kojima su sanjali,
gušenje istog im je prvi cilj. Kakva, bre, sloboda izražavanja, koja od nas u
javnosti pravi one najsmešnije stanovnike zoološkog vrta, reći će vlast? Nećete
valjda da narod zaista shvati na koga ličimo kad, umesto da donosimo ozbiljne
odluke, obično mašemo rukama i češemo se po glavi?
Postoji jedna odlična srpska sentenca koje bi, prilikom
gušenja medija, trebalo da se sete. Ona glasi: Ko ne razume šalu, treba ga ozbiljno
zajebavati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
