Kultna rečenica iz filma Maratonci trče počasni krugodavno nije bila aktuelnija. Na političkoj sceni grobari, pljunuti Topalovići, ispred nekadašnjeg bioskopa Zvezdaentuzijasti koji bi da ožive kulturu. Novi Topalovići rade isto što i filmski: svađaju se oko nasledstva preminulog osnivača firme. Ne treba biti mnogo nadahnut da se nađe analogija. Setimo se samo izjave Dušana Kovačevića, pisca drame, da je za primer uzeo SFRJ, posle Titove smrti. Preduzeće se, dakle, raspada, a i likova ima pet – baš koliko i tada nastalih država. U međuvremenu, radnja se lokalizovala – svaka od država umire pod svojim Maratoncima. A bioskop? Bioskop ne radi ni u filmu. Jer šta će on takvoj mračnoj ekipi, koja krpi, lakiraja i preprodaje korišćene mrtvačke sanduke? Treba im samo Bili, kriminalni poslovni saradnik, koji istrese leševe i ustupa Topalovićima sanduke, vrlo povoljno, nazad.
Ipak, u svakoj palanci, na koju polako počinje da liči naš nekadašnji velegrad, palanci filmskoj ili stvarnoj, probudi se neki Đenka – zanesenjak izvan opšteg sloma, kom su život i kultura iznad svega. Šta sad s njim?
Timpovodom, ovi mladi ljudi koji poslednjih dana biju istu bitku, obnavljajući samo jedan od svih zakatančenih bioskopa, izdali su proglas. „Smatrajući da su zatvoreni bioskopi, zapuštene biblioteke, zapečaćeni muzeji deo šire strategije uništavanja javnog dobra, da je država odustala od zastupanja opšteg interesa u cilju zaštite interesa privatnog kapitala, da grad pripada svima, a da je odbrana prava na grad odbrana života u tom gradu, pozivamo na punu solidarnost sa okupacijom bioskopa Zvezda!“, saopštavaju.
Videćemo šta će biti, uz svu našu podršku. Jer da se pitaju kulturni radnici i građani, život nam ne bi već dugo izgledao kao parodija.
Istimpovodom, padaju mi na pamet i reči glumice Meril Strip. „Nemam više strpljenja za određene stvari“, kaže ona, „ne zato što sam postala arogantna, već zato što sam dosegla tačku u životu kada ne želim da trošim vreme na ono što mi ne prija i što me povređuje. Izgubila sam volju da ugodim bilo kome ko mi nije naklonjen, da volim one koji mene ne vole. Ne trošim više ni minut na one koji me lažu i žele da manipulišu mnome. Odlučila sam da ne koegzistiram sa pretencioznošću i hipokrizijom, nepoštenjem i jeftinim. Ne tolerišem selektivno znanje, kao ni akademsku aroganciju. Ne uklapam se ni u populizam i tračeraj. Mrzim konflikte i poređenja sa drugima. Verujem u svet suprotnosti i zato izbegavam rigidne i nefleksibilne ličnosti. U prijateljstvima ne volim nedostatak lojalnosti i izdaju. Preterivanja su mi dosadna i, povrh svega, nemam više strpljenja za one koji moje strpljenje ne zaslužuju.“
Dok se grobar na čelu države i njegova politička deca čerupaju oko nasledstva, i čerupanju se ne vidi kraj, čini mi se da je, u okupiranom bioskopu ili u prestonici, vreme za otkazivanje strpljenja. Jer, dopustimo li da srpska kultura skonča poput Đenke u njihovom krematorijum, biće aktuelna samo ona druga čuvena replika: Ostadoše samo dugmići!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
