Pitanje je domaćeg vaspitanja braniti svog premijera. Posebno kad je napadnut. A opet, pitanje je integriteta nazvati stvari pravim imenom. Što autore komentara ovih dana stavlja u nezgodnu poziciju. Jer, premijer je otišao u Srebrenicu. I to je izgledalo kao dobronameran državnički čin. No, da li je ostavilo takav utisak na kraju? Posle mučne slike nove žrtve i nove varnice na Balkanu koja je iz Srebrenice otišla u svet, pitanje je li bilo i drugačije namere visi u vazduhu.
Odlazak premijera bio je snažno isprovociran Rezolucijom koju su Britanci i Amerikanci pošto-poto hteli da izglasaju u UN. Bio je isprovociran namerom da se, posredno, srpski narod označi kao genocidan. Rusi su sprečili izglasavanje. Opet su strasti proključale – zbog nepomirljivosti na Balkanu, naizgled. Sa te tačke gledišta, delovalo je da Vučić ostaje pri dobroj nameri da doprinese pomirenju u regionu, makar i po cenu života.
Alizbog čega je srpski premijer neprekidno u stanju „polaganja života“? Zbog čega je uporno u „stanju napadnutosti“? Ni najprosečniju konferenciju za novinare po bilo kom redovnom državnom pitanju ne vodi bez rečenica: „Pojedini koji su mislili da me mogu sprečiti da učinim (ovo ili ono – glagol po potrebi situacije), grdno su se prevarili!“; „Neki koji su govorili da ću popustiti u (pregovorima, odbrani i sl) sada su uvideli da ja ni za pedalj ne odstupam od ove borbe u koju sam se upustio“. I tako dalje.
Od preuzimanja mandata, premijerova retorika je neprekidna igra reči koja forsira utisak borbe protiv nesagledivo jačih sila, u kojoj on gotovo nadljudskim naporima pobeđuje. I nije umoran, neka, radi 25 sati dnevno, ali malo razumevanja bi mu dobrodošlo umesto što ga svi kude – konstantna je poruka koju šalje. Činjenica je, međutim, da je to igra sažaljenja. A ne može se biti ozbiljan državnik i žrtva, u isto vreme. Jasno nam je: to prenemaganje je obično kupovanje vremena, za Vučića. Za narod, to je protraćeno vreme.
No vratimo se na Potočare. Jasno je i da Aleksandar Vučić nije mogao biti srdačno dočekan. Nije on Srbija. On je to što jeste: pojedinac sa prethodnim političkim i istorijskim teretom. Nije evropejac, niti političar respektabilnog formata, kakvim bi na svoj paradoksalni način voleo da se prikaže. On je i bivši radikal, bivša slika nasilja, nemira, ratnih pokliča, anticivilizacijskih zakona i zločina koje je zajedno sa svojom tadašnjom partijom branio devedesetih. I ma koliko se trudio da pokaže da je kao čovek i političar nadišao svoju prošlost, iracionalan stav i retorika ga odaju. A najviše što, poput mnogih svojih prethodnika, i Vučić vođenje države tretira kao ličnu stvar. Na ovim prostorima, to proizvodi nov gubitak vremena i nov niz neiskorišćenih istorijskih prilika koji se ne opraštaju. I jedino nesrećnom sticaju okolnosti može da zahvali što ima čast da predstavlja deo ovog naroda.
Svakako, Srbija pozdravlja ruku pomirenja koju je premijer u njeno ime prižio u Srebrenici. Način na koji je odabrao da to učini, samo je doprinos konačnom portretu pojedinca po imenu Aleksandar Vučić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
