Jednom je učitelj u srednjoj školi sproveo prostu ali vrlo moćnu vežbu, kaže priča. Svaki učenik je dobio parče papira i zamoljen je da ga zgužva. Kanta je pomerena na sredinu učionice, odmah ispod table. Pravila igre bila su jednostavna. Svaki od učenika predstavljao je nekog iz svetske populacije. Sve što je trebalo da urade jeste da ubace lopticu papira u kantu. „To znači da ste uspeli u životu“, dao je instrukcije učitelj. „Nema ustajanja i nema pomeranja.“
Istog trenutka đaci iz zadnjih klupa počeli su da viču: „To nije fer!“ Njima je očigledno bilo teže da dobace. Bilo im je jasno i da su oni koji sede ispred njih povlašćeniji. Ipak, ubacivanje je počelo. Prošlo je očekivano. Oni iz prednjih redova ubacivali su lakše. Oni iz poslednjih nisu imali maltene nikakve šanse.
Učitelj je zaključio: „Što ste bliži kanti bolje su vam šanse. Tako izgleda biti povlašćen. Nego, da li ste primetili da su se na nepravdu požalili samo oni iz zadnjih redova? Ljudi rođeni u bogatstvu i privilegijama manje primećuju nepravdu. Sve u šta gledaju je onih metar i po koji ih deli od ličnog cilja. Vaš posao, kao učenika koji se obrazuju je da budete svesni toga da ste povlašćeni. Na vama je da iskoristite obrazovanje, i ne zaboravljate da se borite za prava onih u zadnjim redovima.“ Čas je bio završen, pouka jasna.
Na kraju ove godine, priča o povlašćenima postaje ključ za sve što nas čeka. Povlašćenih jedan odsto ima u vlasništvu gotovo polovinu kapitala na planeti. Onih devedeset devet procenata preostalih od jutra do mraka faktički radi za njih. Povlašćeni su, dakle, bez trunke napora uspeli u životu.
Povlašćenih jedan odsto ne mari što bi svi ti milioni i sami da žive malo, školuju decu, uzmu odmor ponekad, izađu, nasmeju se, provedu, daju sebi oduška. Ništa više. Bez milosti, povlašćenih jedan odsto pritiska ih novim nametima, uslovima, stezanjem kaiša. Ogorčeni, milioni se bune. Svet se komeša. Postaje vrlo nesigurno mesto.
U Srbiji, slika je ista. Povlašćeni mogu da se provuku i s krađama, ubistvom. Oni drugi plaćaju komunalne kazne i za dobra dela. Uzalud vičemo: „Nije fer!“ Ko nas čuje? Bogati, koji vide samo onih metar i po što ih deli od ličnog cilja?
Nekada davno, u izgubljenoj zemlji SFRJ u kojoj smo moji vršnjaci i ja rođeni, podizani smo u uverenju da pravda pobeđuje i da uslovi moraju biti jednaki za sve. Ta se bajka raspala, kao i naš san o plemenitosti, pravdi, miru u svetu. Sazreli smo shvatajući da nema povlašćenog koji se bori za one iz zadnjih redova. Ovaj vek, iako još mlad, kao nijedan pre njega, surovo nas uverava u to. Novi moto ovog sveta je: do uspeha i preko leševa.
Po svemu sudeći, godina koja dolazi biće još prelomnija za đake iz zadnjih klupa. Nema šta više mnogo da se izgubi. Ostalo je još malo vremena da se menja raspored sedenja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
