Sirota mlada tela

Srbijom su doskora kružile i fotografije mase okupljene ispred Dafiment i Gazda Jezdine banke. Na njima videli su se uplašeni srpski građani, pritisnuti glađu i strahom početkom paklenih devedesetih, kako se guraju da ulože i poslednju paru, puni nade u dan koji može promeniti sve.

Prošle nedelje, srpski usud spojio je ove dve slike u jednu. Ispred zgrade Pinka, na audiciji za pevačke zvezdice i zvezde, nepregledana masa devojaka obučenih kao one Bugarke na maturi, zatim mladića ali i znatno starijih ljudi koji su vukli za ruke svoju sitnu decu, sa istim izrazom nade kao nekad Dafiment i Gazda Jezdini ulagači, blokirali su saobraćaj čekajući da ih upišu kao kandidate za to jadno srpsko bolje sutra. Tužno je, ali razumem. Ta sirota mlada tela, bez drugog kapitala, čine šta znaju i mogu.

Druga opcija je pobeći glavom bez obzira. Jer, teror srpske svakodnevice pojačava se, iz dana u dan. Prošle subote, naša drugarica Suzana skinuta je s leta jer je pištala na radaru. Suzana pišti evo četiri godine, otkad ima ugrađena dva veštačka kuka. I zbog toga, do sada, nije bilo problema. Zašto bi? Redovno medicinsko stanje, koje ima na hiljade ljudi. Ovoga puta, međutim, stigla je naredba da svaki pacijent s metalnim delom u sebi mora carinicima pokazati potvrdu od svog lekara. Što, opet, ne bi bio problem da je javnost o tome obaveštena. Ili da je novi propis bio vidno istaknut. Ali, nije. I šta sad da je vraćen neko ko nema smeštaj u Beogradu? Ko ulazi u avion s poslednjim novcem? Koga sa druge strane čeka posao, rođenje ili, ne daj bože, sahrana? Razum carinika je zakazao iz jasnih razloga: nema veze šta će biti s ljudima. Skidaj ih s leta bez razmišljanja! Jer, budu li se delili otkazi, kao što hoće uskoro, da li će ljudskost da te hrani?

Na drugoj strani grada, poštenog čistača ulica komunalci su kaznili jer je prešao ulicu van zebre dok je radio svoj posao. Nije pomoglo objašnjenje da građani ne bacaju opuške samo u zoni dozvoljenoj za prelazak ulice. Privatna vojska vlasti za premlaćivanje neposlušnih građana a istovremeno i odred za punjenje budžeta, deluje bez razmišljanja. Vlast je naredila: skupite što više para. I obavezno usput preplašite narod do srži!

I kome sada reći da je tragedija što se zatvara knjižara „Danilo Kiš“ u srcu Beograda? I to u vreme kad se obeležava osamdeset godina od rođenja velikog pisca? Razmišljam o svom ocu, Kišovom vršnjaku, koji je celog života živeo sa knjigama, verujući u znanje i ljude, i koji je s Kišom delio školsku klupu na Cetinju. S njim, i njemu sličnima, otići će jedna era. Ostaće mlada tela, gladna, spremna na sve, državnim terorom dovedena do neosetljivosti na svaku ljudskost, surova i prestravljena.