Iz dana u dan, naš život sve više zavisi od virtuelnih tehnologija. Još jedan imejl, još jedan post, još jedan selfi. Kako stvoriti uspomene koje će da traju, kad smo sve manje u realnosti, a sve više na mreži?

Vrhunska iskustva Abraham Maslov je opisao kao najbolje, najdivnije i najsrećnije trenutke u čovekovom životu. Preplavi nas osećaj zadovoljstva, radosti, mira, harmonije i sjedinjenosti, čudesnosti, dubokih spoznaja. Vrhunska životna iskustva retko se događaju u samoći. Donosi ih bliskost s ljudima, poverenje, prepuštanje, prožimanje. Najčešći okidači su im, kaže Maslov, umetnost, priroda, seks, razrešenja, socijalna razmena. Običnim rečima, to su one slike koje smo doživeli sa drugima, uzbuđeni lepotom trena. I, sačuvali smo ih u sebi. U mobilnim telefonima ih nema.

Volim da beležim dobra životna iskustva, da mi ih vreme ne raznese. Odlažem ih na papir. Pravim mesta za nova. A kad me zadesi da fotografijom uhvatim čas koji će se ispostaviti posle kao dragocen, posebno sam srećna. Nije to tako često. Jer, ko je, do skora, pomišljao da pokida tren koji vredi više nego neke godine života popravljajući frizuru i ruž, i škljocajući usred njega? Danas, gledamo parove koji od prvog susreta i poljupca, do prvog zajedničkog buđenja, golih tela u pozi, otkrivaju sve. Pitam se: postoji li njihova veza, ili je taj virtuelni foto sešn pokušaj da nas ubede u svoju imitaciju života? A selfi? Osoba koja stoji sama, i samu sebe slika? Ta parada nije ni poziv na druženje, ni igrarija, više. Sam sam, i ne umem s drugima, kao da poručuje. Postojim samo u virtuelnom izlogu praznine.

Uvek sam volela da beležim trenutke života. Možda jer živim brzo, upoznajem mnogo ljudi, putujem kad god mogu, a imam običaj i da loše slike redovno brišem iz sećanja. Poštujem kamerom uhvaćene isečke što me podsete na ukus i boju vremena koje sam proživela. Obožavam naša mlada lica, neke pogrešne frizure, nečije prekratke šiške, zvoncare na premršavom telu, kakvi smo bili dok nismo izrasli u ozbiljne ljude. Vidim i one ostale sa druge strane aparata, naklonjene životu više od nas koji smo pozirali. Ali najviše volim sećanje na taj čas u kom smo bili zajedno, i sjaj u očima što na slikama ne jenjava. Zato sam nekad pomišljala: kad bih morala da bežim iznenada iz svog doma, zgrabila bih odmah i albume sa fotografijama.

Sada, nema brige. Slike naših života skupljaju se, zajedno sa nama, na društvenim mrežama. Ali, ljubav, porodica, prijateljstva i vrhunska životna iskustva ne stanuju tu. Jedan post postavljen dan nakon uskršnjeg vikenda ovo jasno dočarava. „Dva dana nisam bila na mrežama. Kakav divan predah u realnosti, među pravim osećanjima, među porodicom i prijateljima!“

Ispod posta, nije bilo fotografije. Ni jaja, ni napućenih usana.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari