Uzemljama tvrdog islama, žene se plaše muževa, a muškarci boga. Strah vlada. U strahu se ćuti. Cena za drugačije mišljenje i izgovorenu reč plaća se u krvi. U takvim zemljama, život se živi u prisili. Žena je vlasništvo oca ili muža, jednako kao i pas. Bez pogovora sluša, inače može biti okačena na zid o klin, pa tako visiti dok muškarac, njen gospodar, ne odluči drugačije. Žena može biti kamenovana i spaljena na trgu jer se pobunila što je muž maltretira i siluje u braku, pa hoće razvod, ali za ono silovanje i maltretiranje nema dva svedoka. Deca pripadaju mužu i njegovoj porodici, u slučaju da muž svojevoljno pusti, ili otera ženu.
Život sa još tri žene i svom njihovom decom na koji je muž prisiljava se podrazumeva. Kao i život iza četiri zida, bez televizije, mobilnih telefona i interneta, iako bi i ta žena u vlasništvu volela još nešto da zna. Pokrivenog tela, kose, lica, i u zatvorenim cipelama na plus 40 u hladu, da vrhovima nožnih prstiju ne podstiče koga na blud, ona zatvorena ćuti. A muškarci? Rade i ćute i oni, u tom nametnutom životu koji ih se i te kako tiče, pa traže izlaz u trpljenju i veri, u strahu od kazne, od božijih fanatičnih izaslanika, i pet puta dnevno udaraju glavom o pod.
Poslednji put bila sam u Egiptu u vreme velikih protesta. Čak i u toj zemlji koja je daleko od ove priče videla sam čoveka s crnom izraslinom nasred čela veličine pesnice. To je od klanjanja, rekli su mi. Znak da je dobar vernik, saznala sam misleći da je u pitanju retka bolest.
Razmišljam o tome ovih dana. Pada mi napamet kako je i hrišćankaprisiljena da nosi zatvorene cipele, haljinu do poda i pokrivenu kosu, kad putuje po zemljama tvrdog islama. Iako je samo gost te ni po čemu ne bi trebalo da podleže islamskim zakonima, verska policija će uhapsiti i nju i muškarca sa kojim se na javnom mestu, makar i slučajno, rukom ili telom, dotakne, ukoliko nisu u braku. Zašto? Ugrožava javni moral i red, smatraju u takvim zemljama.
Imalasam kristalni krst oko vrata kad sam prvi put otputovala u Tunis. Tek kad sam primetila da pilje i psuju kroz zube, shvatila sam: smatraju ga provokacijom. Nije bilo potrebno da znam ni reč arapskog da bih razumela to. Jesam li ga skinula? Ne, po cenu problema. To je pitanje mog izbora i moje slobode življenja.
Da živim u takvoj zemlji ne bih imala slobodu ni da izađem iz kuće, a ne da kažem šta mislim. Ni muškarci ne bi smeli da iskažu kritiku, stav o vlasti, politici, crkvi. Ćutali bi, prestravljeni od metka ili javnog bičevanja.
U Francuskoj i ostalim zemljama koje su davno osvojile slobodu, javni red dozvoljava da se rugaš svemu, pa tako i svom i tuđem bogu. Sloboda govora i izražavanja podrazumeva i da na ruganje dobiješ jednak odgovor. Pobijeni karikaturisti, policajci i žene to nisu. A pošto najednom ima onih koji smatraju da je baš srpski, rts-ovski i uopšte kosovski da ne vide razliku, reći ću i ovo: moraš biti ozbiljan idiot da ne bi razumeo zašto je tužno ime za slobodu ovih dana Šarli. Bez obzira na veru, boju kože ili pol. I bez obzira na sve teorije zavere, koje se možda pokažu kao tačne.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
