Na jednoj naslovnoj strani osvanula je fotografija lepog srpskog glumca koji se, pokisle kose što mu se romantično lepi uz lice, go do pojasa a odlično je građen, po onom potopu probija vodeći psa. Žene su se zaljubile odmah. Prva asocijacija na ovu lepu sliku? Spasilac!

Muškarac
spasilac ovih dana je najomiljeniji tip. Spasilac kod žena, i inače, budi
osećanje sigurnosti ili, što bi rekla moja prijateljica: „Kad te dohvati onim
ručerdama i prenese na sigurno, odmah mi dođe da se zaljubim!“ Još će se
ljubavnih priča izroditi iz susreta punih hrabrosti i požrtvovanja koji su nas
zadivili u ovoj nevolji. Spasioci su se pokazali. Oni su naši momci.

Najodbojniji
tip muškaraca ovih dana je – političar. On kad je dohvati, žena završi na
informativnom razgovoru u policiji, ili ućutkana, pod pretnjom silovanja. Pod
optužbom širenja panike na društvenim mrežama tokom poplava, što ne postoji po
slovu zakona, tako je prošla istinoljubiva i odvažna šminkerka čije postove
čita na hiljade ljudi. Tih dana naročito. Činjenice koje su joj slali očevici,
olakšavale su kretanje i spasavanje.

Slični izvori
su otkrili i šta su radili, a šta nisu, u tim sudbnosnim satima, političari.
Dok su se slikali, vozali na jednoj od dve amfibije, iskakali iz helikoptera, slali
upozorenja da se ne napuštaju kuće, pa onda optuživali narod da nije izašao na
vreme i, uopšte, pravili pometnju zarad sopstvenog PR-a, umesto da prepuste
spasiocima da rade posao koji znaju, stradao je narod. Predsednik svih
političara sada je nezadovoljan. Nismo se pravilno poneli tokom stradanja. Ovo
je velika opomena za građane, rekao je. Tačno. Naročito kad biramo političare.

Za to vreme, spasioci
izniču sa svih strana. Svetski muzičari, glumci, sportisti, novinari, skupljaju
pomoć za Srbiju. Jedna maturantkunja iz Tivta, umesto firmirane haljine, obukla
se u kreciju od novinskih tekstova o nevolji koja nas je zadesila, i na grudima
ponela broj za pomoć. Metju Trineti, bloger Hafington
posta, napisao je:
„To je najgora poplava koja se dogodila u ovom delu sveta u proteklih 120
godina. Uništene su ulice, zgrade, naselja. Broj žrtava raste. Evakuisano je
više od 25.000 ljudi iz njihovih domova, od kojih je većina srušena“. I objašnjava:
„Nisam Srbin. Ne živim u Srbiji. Ali, pošto sam upoznao ljude tamo,
zaljubio sam se u Srbiju. U svom članku ‘Stvari koje sam naučio putujući
Evropom sedam meseci’, napisao sam: ‘Ljudi koji imaju najmanje, često najviše
daju. Prosečan prihod u Srbiji je manji od 10.000 dolara godišnje, a morao sam
da molim da platim bilo šta u društvu mojih srpskih prijatelja’. Zato, vidim
ovo kao šansu da ustanem, predstavim Srbiju i uzvratim joj za sve što mi je
dala. Važno je pomoći Srbiji, ne samo pomoći radi. Srbiji treba da pomognemo,
jer ćemo time pokazati da cenimo mesta koja su nas oblikovala.“