Slušam premijera ovih dana. Kao i svi, uostalom. Osvojio je pravo da daje izjave i vodi politiku koja će odrediti budućnost nas i naše dece. I pitam se priliči li, zaista, lideru i muškarcu koji iole drži do sebe da uporno lebdi između zavera i ekstatičnih jadikovki? Za aktuelnog premijera to je modus vivendi, reklo bi se.

Ili barem korpus saopštenja i izjava. Kako bilo, najnovija, koji su ambasadori u Srbiji ocenili kao „bizarnu“, a OEBS održao tim povodom višesatni sastanak, glasi: „Mnogi iz međunarodne zajednice, čak i neki ambasadori vrše pritisak na medije i vode kampanju protiv mene i moje porodice. Dovoljno sam jak i imam dovoljno snage da se suprotstavim svima koji napadaju moju porodicu. Mi smo mali a oni su veliki, ali to ne znači da ne treba da branim slobodarske tradicije našeg naroda. Šta je meni politička funkcija? Pa šta ako ostanem bez funkcije?“ Poručuje li to predsednik naše vlade da se sad i svet urotio protiv njega, lično?

Kako drugačije protumačiti reči: „Neće me ućutkati (OEBS), ja govorim istinu, oni lažu“? I tako iz nedelje u nedelju. Od kad je premijer, zahvaljujući frenetičnoj potrebi za pažnjom, izjavama, činjenjem i akcijama koje ne potpadaju pod opis posla jednog predsednika vlade, od trideset minuta vesti zauzima prvih petnaest.

Primera pomanjkanja vizije, ali i časti i morala, gledamo u izobilju. U aferi lažnih diploma, na primer, koja danima potresa javnost, a čiji se akteri suštinski rugaju znanju, obrazovanju, čestitosti i napornom radu ostalih poštenih građana. Od predsednika države, preko ministra policije, guvernerke Narodne banke, do savetnika za nacionalnu bezbednost, a evo i gradskog arhitekte, ne prođe ni dan a da ne ispliva još neko iz vlasti ko teško može da dokaže gde je i kako sticao znanje potrebno, ali i propisano, da upravlja državom i njenim organima. Premijer je aferu ocenio kao „glupu“,

U jednom se slažem s premijerom: da, glupo je što će falsifikatori biografija i diploma, plagijatori tuđih ideja, prepisivači govora i nosioci lažnih titula ostati naizgled prvaci i uzori društva. Ali, on nije mislio na to. Nije mislio ni na činjenicu da je tužno što će sutra vredna deca bežati glavom bez obzira iz ove zemlje u kojoj vlast postaje sklonište za propale đake. Kao ni na to da će neka druga deca opravdano pitati roditelje: „A što da učim kad je dovoljno da imam prejaku ambiciju, glad za vlašću, želju za prisvajanjem tuđeg, potpuno odsustvo morala, odgovornosti i vizije, da bih uspeo? Diplomu ću da kupim.“

Pitam se ponekad i, kad ovakvi lideri i muškarci dođu kući, kažu li im bar članovi porodice: „Neće ti valjda državničko nasleđe biti propala zemlja u kojoj neobrazovani i nesposobni donose najvažnije odluke? Šta nameravaš da učiniš?“

Trebalo bi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari