Švercovanje

U to vreme, matorci, to će reći ljudi mojih sadašnjih godina, plaćali su kartu. Bez obzira što je prevoz bio tandrkav i neprovetren, zimi leden, leti vreo, što je primao dvadeset ljudi po kvadratnom metru poda i što su ti bubrezi otpadali od vožnje preko beogradskog asfalta večito prepunog rupa… U studente koji se guraju po busu do najbližeg aparata kad uđe kontrola, gledali su prekorno što nisi savesni građani. Ali je i njima, kao i kontroli, bilo jasno: džeparac ne doseže, verovatno. Pa bi ti, ako te već nekako uhvate, uglavnom, udelili predavanje o poštovanju dužnosti i reda, i zapretili da ti „sledeći put neće progledati kroz prste“. A ti znaš: kasnije, kad postaneš ozbiljan čovek s platom, uredno ćeš plaćati kartu, kao i svi ostali.

Iz tih razloga nema Beograđanina koji je izrastao u dasu, a da nije imao bar jednu dobru anegdotu za osvajanje devojaka o bliskim susretima s kontrolom. Ona koja mi je definitivno ostala u neizbrisivom sećanju je priča mog druga Baneta. Kao i svi u to vreme, Bane je nosio starke. Starke su mu bile iznošene, a desna razlepljena spreda. Karte su bile čuvene pantljičare: dugačke, za dvanaest vožnji. Ali, kad kreneš po Beogradu, od fakulteta do kafića, od najboljeg druga do devojke, potroši se to za čas. Bane se dosetio: kad bi ušao u prevoz, gurnuo bi onu kartu kroz vrh razlepljenih starki. I – srećno čekao kontrolu. „Zamisli ridžovana kad mi priđe“, pričao je posle, „a ja vrhovima prstiju izvučem kartu ispod oznojenog bosog stopala! U busu udara vrućina, karta vlažna, pa se puši! Ne bi ti je dotakao neko, da mu platiš. I sve ih ubeđujem: Uzmi, otkucana je, vidi! Marš bre, sklanjaj mi to s očiju, govorili su, i odlazili što dalje od mene, ubeđeni da sam lud!“

U međuvremenu, bolji busevi su stigli, ali kao humanitarna pomoć osiromašenom Beogradu iz nekih srećnijih zemalja. Rupe na asfaltu postale su dublje, a država aparat koji odbacuje svoje građane. Ni šverceri zbog toga nisu više mladi. To su sad muškarci, majke sa decom, izgubljeni stariji ljudi, kojima između nade da će na jednom od tih putovanja konačno doći do posla i upornih poniženja i odbijanja, stoji pretnja od uniformisanih komunalaca. Ti novi čuvari reda ulaze u autobuse s lisicama za pojasom i, kao nekad najgore kriminalce, putnike bez karte vezane sprovode u stanicu. Bez obzira što se ne švercuju iz besa, i što im crkavica od koje žive ne dobacuje za kartu. I kome sad i kako objasniti da je karta za prevoz dužnost? A dasa je postao onaj koji, svestan da privode i svedoke, ima hrabrosti da snimi maltretiranje ljudi koji nisu imali ni za kartu.