Upala sam u štrajk prosvetnih radnika u utorak. Pažnju mi je privukao čovek obučen kao strašilo. „Ja sam zamorče lošeg prosvetnog sistema“, pisalo mu je na kartonu okačenom oko vrata. Krenula sam da hodam pored njega. Da, svi smo mi danas u Srbiji zamorčići lošeg sistema. I svi koji još osvićemo u Srbiji pomalo smo strašila.

Videla sam nas dok sam tako hodala: smešni mali čuvari poslednjih preostalih iluzija. Dok na nas sleću grabljivice i kradu nam živote, još verujemo da će ih oterati to malo slame što nam viri iz rukava. Bi mi tužno i smešno. Šta je trebalo da radimo? Da pobegnemo svi, na vreme? Ko bi onda ostao da ovu zemlju učini opet normalnom, pitala sam se i toga dana, jednako kao i onih kad su drugi pakovali kofere zbog rata, sankcija, bombardovanja, demokratskih promena, napredne vlasti koja nam je donela ovo dobro?

Ljudi su bili ljuti. Zbog nemaštine, stida, ogorčenosti stvarnošću koja i decu što ih uče sistemski pretvara u očajnike. Srbija ubija. U njoj, upravo je stradalo šest ljudi i beba. Moguću svesnu odluku da se njihovi životi bez ozbiljnijeg razloga ugroze letom do Beograda, što je po sve imalo fatalan ishod, premijer je amnestirao rečima: „Evo, ja preuzimam odgovornost“.

Znači li to da je istraga gotova i pre nego što je počela, jer se na njega ne može, da se nikad neće saznati ko je došao na ideju da se od spasavanja novorođenčeta ponovo pravi PR, da niko neće odgovarati za smrt šestoro ljudi i da u Srbiji jedan čovek odlučuje umesto sudova? Da li to potvrđuje i bruka dve cenjene medijske kuće, Bete i Politike, koje su, ispostaviće se baš u vreme pada helikoptera, objavile da su svi bezbedno sleteli a beba zbrinuta?

Imam ja bolje dane, u kojima vidim šta je sve ovde lepo. Zato i ostajem. Ali, u ovakvima, ne moguda ne mislim o beščašću. Pa se setih reči našeg mudrog Petra Božovića: „Živimo od danas do sutra, kako žive beskućne porodice, a ne država koja pledira na ozbiljnost. Porušili smo sve sisteme vrednosti. Gotovo niko se ničega ne stidi. Stid je nestao kao karakteristika i vrednost čoveka. A ima li ičega strašnijeg od ljudi koji zarad ličnog interesa mogu da urade sve i da ih nije sramota?“ Setila sam se i njegovog kolege, Nebojše Dugalića. Isti razlozi, kao i nas, strašila u protestu, naterali su prvaka Nacionalnog teatra, oca petoro dece, koju ne može ovde da ih hrani, ni svojom izuzetnošću, ni poslom koji radi, da posle svega spakuje kofere i krene u beli svet. I zapitala se, najednom: da su otišli na vreme, da li bi oni ljudi iz helikoptera drugde živeli duže i srećnije? I ko je suludosti dao mandat da njihovim porodicama i nama otvori vrata pakla?

„Otkad je ove vlasti, u Srbiji je više dana žalosti, nego običnih dana“, napisao je neko na društvenim mrežama posle ove nesreće. Istoga dana, istaknuti funkcioner Zoran Babić promovisao je podmlađivanje sa naslovnih strana. A u noći dok je Srbija žalila heroje, grad je prelepljen plakatima nasmejanog Aleksandra Vučića. Pa, draga strašila, hoćemo li i dalje stidljivo mahati rukama?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari