Ajmo, ajde…

Zato se još jednom vraćamo na priču o „zviždanju Marseljezi“, jer su glavnu (posredničku) ulogu u ovoj priči odigrali mediji. Priča bi morala žestoko da nas zabrine, a s obzirom na to da su haotičnost i konfuzija generesani već odnekud, i dalje putem medija nastavljaju utoliko pre. Pre brutalnog prebijanaja Brisa Tatona (mladog Francuza čiji život još visi o koncu), pre odustajanja ljudi iz LGBT od „parade“, imali smo kratak period pred utakmicu

Srbija-Francuska održanoj u Beogradu. Pandorina kutija otvorena je ljubaznom molbom beogradskog gradonačelnika da se ne zviždi Marseljezi. Tada je pakao pokuljao iz medija, sa brojnih internet foruma, izjava pojedinih javnih ličnosti itd. Dok su navodno desničarski ekstremisti ali i intelektualci iz desnog ešalona varirali ovu temu, banalizujući je do kloake i nazad uz sve frenetičnije aplauze istomišljenika, antipodni ešalon proleterskog tajkunaštva (koji smatra da ako ne podržava rasistu Đilasa, neće vala podržati ni one njegove izjave koje su apsolutno nesporne) – ćutao je i puštao ove prve, kolegijalno, je li, da odigraju tu partiju kriketa u kojoj je gradonačelnik služio kao loptica, nesmetano na svom terenu. Tako je došlo do stotinak sličnih, ali je najveću medijsku pažnju pivukao tekst u Politici „Zašto smo zviždali Marseljezi“ iz pera političkog analitičara i kolumniste Politike Đorđa Vukadinovića (urednika NSPM). Sve ostalo je već otišlo u legendu.

Ali, Vukadinovićevi obožavaoci, da zlo bude gore, umesto da prestanu sa produbljivanjem jaza, krenu da tvrde kako je cela priča čista konstrukcija, ali ne zbog ideja koje je Vukadinović izneo u tekstu „Zašto smo zviždali Marseljezi“, nego zato, kažu, a i Vukadinović se drži toga, jer je osnovni cilj njegovog teksta bio da pokaže kako nas mediji kojima diriguje Đilas hoće ubediti da je manjina na Marakani aplaudirala, a većina zviždala Marseljezi! Ajd nek bude i to istina. Ali, podsećamo da je Đilas insistirao samo na tome da Srbija može biti ponosna jer je zviždanje Marseljezi trajalo kratko, a zatim se stadionom prolomio aplauz koji je normalan i koji pokazuje lepo lice Srbije. Češ, češ?! Moja malenkost je bez ostatka mislila isto to pomno prateći ovu utakmicu. Smatrala sam da je zviždanje ma kojoj himni, a posebno Marseljezi ružna slika Srbije, ali, gle, okolo bogo, u kuću đavole!! Pobornici zviždanja, a patriotsko intelektualno jezgro Srbije, gromoglasno su ostali pri svome: Ne! Srbija je zviždala većinski Marseljezi! Nešto nije u redu? Da su ovo tvrdili tzv. „mrzitelji Srbije“, ili kako kaže Sloba Antonić „drugosrbijanci“, pa donekle bi imalo makar i nategnute logike, ali to tvrde „patriote“ „prvosrbijanci“ i ljudi kojima je „Srbija na srcu“!? (Pitam se šta bi tvrdili da im je Srbija na nekom drugom organu.) Ovde nije kraj ovoj crnoj, da crnjoj biti ne može, komediji.

Naime, francuski ambasador u Beogradu, gospodin Žan Fransoa Teral, izjavio Pressu: „Gnusno linčovanje francuskog državljanina Brisa Tatona suštinski nije uticalo na odnose između Francuske i Srbije, to je bio gest huligana i bitangi, kojih ima svugde. Duboko verujem da oni koji su pozdravili i tapšali ’Marseljezi’ predstavljaju pravu Srbiju.“ To, nakon svega, izjavljuje sam francuski ambasador. Ali jok! Najratoborniji predstavnici raznih udruženih Srbija i dalje urlaju: „E, baš jesmo, zviždali smo (zviždali ste!) većinski Marseljezi! „Da, jer smo patriote“ – „Da, jer ste fašisti“. I tako se oni nadgornjavaju do dana današnjeg. Da li je gospodinu Teralu i nakon odbijanja njegovog pomirljivog tona išta jasno, ne znam. A da većini građana nije jasno ništa – ubeđena sam. Da su to „korisne nejasnoće“ kojima ukupni elitni skor Srbije teži – potpisujem.

Sve što su obe Srbije združeno ovakvim nastupom postigle jeste sažeto u stavu pisca V. Arsenijevića (NIN-ovom nagradom ovenčan već za svoj prvi roman „U potpalublju“, čest gost „Peščanika“): „Kad bi Evropa bila kafana, Srbija bi se nalazila negde na putu do WC.“ Arsenijević je ovu neobično lucidnu misao izrekao zapravo o Beogradu, ali verujem da u sistemu vrednosti u kome pisac, Beograd, citiram, „mrzi“, tek Srbija nema šta da traži! A i kako bi. Između ovakve dve Srbije, pravo na život i opstanak mogu imati samo navijači, i „navijači“.

„Ajmo, ajde svi u napad“. Nije li to poklič oko koga se u jednom trenutku okupila većinska Srbija, uostalom? Simbolično, zar ne?

Putinov kućni prijatelj, Oleg Deripaska kupio „Futuru“. Kažu, dosad vlasništvo Caneta Subotića.